Као и на сату, сваке године летње рачунање времена изазива жестоку дебату о томе да ли би уопште требало да постоји.

Ове године, дискусија је поново распламсана пошто је Британска Колумбија објавила да ће усвојити трајно летње рачунање времена (DST) током целе године пошто се сатови помакну за сат времена унапред у недељу, 8. марта. То значи да се Британска Колумбија неће враћати за сат времена на стандардно време у новембру.

Овај потез поделио је становнике Британске Колумбије. Многи су срећни што не морају два пута годишње да померају сатове, док други мисле да је то “најглупља идеја икада замишљена”, истичући колико ће мрачно бити у 9 сати ујутро следеће зиме.

Летње рачунање времена утиче на шест временских зона широм земље: пацифичку, планинску, централну, источну и атлантску. Летње рачунање времена на Newfoundland-у такође касни 30 минута за атлантским временом.

Цела Британска Колумбија сада се придружује већем делу Saskatchewan-а, деловима Quebec-а, целом Yukon-у и острву Southampton-у у Nunavu-t као регијама у Канади које не примењују промену времена.

Али како смо дошли до места где смо данас са променама времена? Ево кратке историје о томе када и зашто је Канада усвојила летње рачунање времена.

Ко је измислио модерно летње рачунање времена?

Новозеландски ентомолог George Hudson сматра се првим који је предложио модерно рачунање времена. Године 1895. представио је рад Филозофском друштву Wellington, предлажући помицање времена за два сата унапред у октобру и помицање времена за два сата уназад у марту.

Иако је постојао интерес за ту идеју, она никада није спроведена.