У тој карневалској причи о српско-хрватском браку национални стереотипи, политичке „истине” и верски ауторитети постају предмет шале - публика им се смеје, макар на сат и по.

„Мени је дало наду то што сам, гледајући емисије и текстове о филму, чула другачији дискурс о Србима него у контексту томпсонијада“, каже за нови број „Времена”, мировна активисткиња и католичка теолошкиња Ана Раффаи.

Код Томпсона је ужасава умнажање мржње према Србима.

За разлику од тога, филм „Свадба” нуди помак у перцепцији. Није реч само о мотиву помирења већ о помаку у перцепцији: Срби више нису чудовишта из Томпсонових песама.

„Читала сам критике „Свадбе” које говоре о плиткоћи филма, али ја сам кроз причу о филму осјетила другачији штимунг у овом загађеном медијском простору.”

Озбиљне теме кроз хумор

И за историчара Вјерана Павлаковића, професора Филозофског факултета Универзитета у Ријеци, „Свадба” представља известан искорак у атмосфери у којој такви помаци болно недостају.

„С једне стране, филм се игра са баналним стереотипима, али с друге он јесте смијешан и било ми је заправо драго да се може на такав начин отворити дискусија”, каже Павлаковић и каже и да филм отвара простор за другачији разговор о тешким темама.

„Филм се игра баналним стереотипима, али је смијешан и заправо ми је драго да се на такав начин може отворити дискусија“, каже он, додајући да хумор може бити начин да се започне разговор о темама о којима се иначе говори само кроз тензије.

Али колики је стварни домет тих другачијих тонова? Раффаи и Павлаковић примећују да је у популарној хрватској култури чест еклектичан спој - „ред цајки, ред Томпсона“. Док биоскопи пуне гледаоце који се смеју стереотипима о Србима и Хрватима, десетине хиљада људи одлазе на концерте на којима се ти стереотипи учвршћују.

Време