Јулијанска Нова година празник је који се слави 13. на 14. јануар по грегоријанском календару сваке године. Тог датума је 1. јануар по јулијанском календару.

Иако је у Србији устаљен назив Српска Нова година, у различитим крајевима Европе позната је као јулијанска, стара или православна Нова година.

Када су Срби почели да славе Нову годину

Тачан датум када су Срби почели да славе јулијанску Нову годину је немогуће одредити, али тај празник добија на значају после Првог, а поготово после Другог светског рата.

Иако није била званично забрањена, за време комунистичке власти није било организованих јавних дочека, ни дочека по ресторанима и кафанама.

До размимоилажења две Нове године долази због реформе јулијанског и настанка грегоријанског календара, 1582. године.

Упркос дуготрајном отпору претежно православних земаља, Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца је 1919. године законом изједначила два календара, али Српска православна црква није.

Иако се данас радо дочекује по градским трговима и угоститељским објектима, Српска Нова година, за разлику од оне друге, није државни празник и нерадан дан.

Обичаји који се поштују на овај празник

Православна Нова година назива се још и Мали Божић, а поклапа се и са црквеним празницама Обрезање Господа Исуса Христа и крсном славом Свети Василије Велики.

Тог дана једе се глава божићне печенице, а то је најчешће глава јагњета или прасета, а домаћице месе новогодишњу чесницу, "Василицу".

Црква испраћа стару и дочекује нову годину на духовни начин, молитвама и богослужењима, али и благосиља све пристојне прославе, подсећајући да се у бројним црквеним домовима обележава овај значајан празник.

Тога дана у неким крајевима Србије спаљују се остаци бадњака, а поред "Василице" месе се и крофне у које се, као и за Божић, ставља новчић.

Такође, верује се да, поред богате трпезе, на овај дан у кућу треба унети неку нову ствар, купљену тог дана, како би кућа и укућани током целе године имали напретка.