Упоређиван је са Жаном Габеном, Спенсером Трејсијем, Орсоном Велсом, М. Симоном и Х. Бауром, издвајан као непоновљива личност, гигант југословенске филмске глумачке уметности, Вујисић је својом појавом, изражајним лицем, дискретном и лежерном глумом и неком елементарном истинитошћу знао надоградити и лоше сценаријске предлошке.
Особењак посебне врсте (слободно је време проводио на реци Сави, далеко од друштвене и културне јавности, никада није изговарао текст како је написан, није прихватао своје материјално учешће у филму, непрофесионалност, губљење времена, свој је рад наплаћивао одмах). Био је глумац најширег дијапазона и без одређеног „фаха“, који је могао подједнако сугестивно да игра све што одговара његовој „робусној и питомој природи“.
Иако често у ситуацији да прихвати све што му понуде, глумио је и у филмовима најистакнутијих редитеља, па му је улога деде у „Догађају“ (1969) Ватрослава Мимице донела „Октобарску награду“ града Београда и „Цара Константина“ у Нишу, улоге у филмовима „Хајка“ (Жике Павловића, 1977.), „Бештије“ (Живка Николић, 1977.) и „Повратак отписаних“ (Александра Ђорђевића, 1976. - на слици).
„Златну арену“ на фестивалу у Пули 1977. године добија за исте филмове, а уједно и за улогу у остварењу „Лептиров облак“, иначе ауторско остварење редитеља З. Рандића.
Исте године за ову улогу добија и награду Цара Константина у Нишу. За улогу у филму „Размеђа“ из 1973. године, редитеља Креше Голика добија „Гран При у Нишу“.
Већ од 1957. године игра улоге различитог опсега у више од сто филмова и мноштво ТВ серија и драма, култне "Шешир господина Вујића". Филмови: "Ко то тамо пева", "Сјећаш ли се Доли Бел?", "Маратонци трче почасни круг", "Хајка", "Кампо Мамула", "Дим", "Мачак под шлемом", "Парче плавог неба", "Жеђ", "Хороскоп", "Инспектор", "Сам", "Погон Б", "Кад чујеш звона", "Догађај", "Коњух планином".
Википедија-Оаза