На крају, из хрватско-политичких кругова затражено је отказивање изложбе „Српкиња“ у Вуковару, предвиђене за 11. новембар, а посвећене улози српских жена у Првом светском рату. Одустајање од те манифестације затражили су, између осталих, вуковарски градоначелник Маријан Павличек и министарка културе Нина Обуљен Коржинек која је изјавила да изложба „није спорна због садржаја, него због утиска“.

Наиме, за недељу дана тамо би требало да се обележи годишњица ратног страдања тог града 1991. године. Иако српски представници у Хрватској не оспоравају тадашње право Хрватске на одбрану, требало би напоменути да потези хрватских политичара у том смеру не само да су следили оне хулиганске, него су им у великој мери и претходили. Првенствено је реч о својеврсној нормализацији усташке идеологије кроз озакоњење споменутог усташког поздрава у највишим државним институцијама.

Кампања са ширим импликацијама

Данас пак хрватске власти за ескалацију тензија оптужују пре свега домаћу хрватску левицу генерално, затим Србе, а онда делом и медије. Истовремено, треба имати у виду да је, непосредно пре ових догађаја, у Хрватском сабору одржан један скуп на којем се драстично ревидирао злочин у усташком концентрационом логору Јасеновац током Другог светског рата. Са друге стране, Никола Вукобратовић процењује да Срби овом приликом нису актер сукоба, него форсирани објект и колатерална жртва.

„Срби у Хрватској одавно нису ни демографски ни политички довољно значајан фактор да би били истински протагонисти сукоба, иако ће његов расплет имати велики утицај на наш даљи статус“, рекао је председник СКД „Просвјета“ за ДЊ. Он сматра да ће читава ова кампања да има много шире импликације међу свима онима на које наизглед није директно усмерена док се настоји да се „дисциплинују“ Срби. „Многи сад гледају, не само десничари како се укрцати на тај воз, а нас да баце пода њега. Јер ове нападе или прећуткују, или релативизују, или им се прикључују.“

Слављење фашистичких злочинаца

Вукобратовић није хтео да прецизира о коме је све реч, али ту се сигурно могу препознати они припадници тзв. левог центра који паралелно осуђују и нападе на Србе и српске представнике. Пример је наведена загребачка изложба о Дејану Медаковићу због његове српско-националистичке прошлости која баца сенку на његову биографију са несумњивим научним достигнућима. Али упоредивих случајева међу хрватским личностима којима се исказују почасти има напретек.

Уосталом, у Хрватској већ деценијама постоје улице са именом усташког министра Миле Будака, потписника расних закона који су у Јасеновац и на друга стратишта послали десетине хиљада Срба, Јевреја и Рома, да споменемо само тај детаљ. Нико притом не одговара уверљиво на енигму зашто у Хрватској готово неосметано могу да се славе домаћи фашистички злочинци, док је Србима често онемогућено чак и обележавање заједничке хрватско-српске борбе против фашизма у Другом светском рату, па и одржавање фолклорних манифестација.

Тако је и прошле године сињски градоначелник Миро Буљ забранио једну ликовну изложбу, спорну само због тога што јој је организатор било Српско народно вијеће у Хрватској. „Зато бисмо хтели да чујемо одговор са најрелевантнијих инстанци - који је наш статус и како то држава стварно очекује да се понашамо? Законски је он јасан, али стално се суочавамо са арбитрарним, произвољним препрекама и тумачењима. Данас нешто може, сутра не. Сад се тако ођедном појавио захтев да током целог новембра не одржавамо баш ништа“, каже Никола Вукобратовић.

Репозиционирање снага на десници

Уместо закључка, он поставља питање да ли би можда све било лакше да су све померили на следећи месец - али тог месеца је заказана и концертна турнеја Марка Перковића Томпсона, кантаутора чији су наступи већ забрањени у више западноевропских градова због његових проусташких ставова. Не треба притом заборавити да ревизионистички напори и позиције крајње деснице већ годинама напредују и широм тог дела Европе.

Али, када говори о Србима као колатералној жртви, Вукобратовић примећује да је у суштини реч о репозиционирању снага на хрватској десници. Интензивна борба за утицај на том делу политичке сцене већ је забележена после прошлих парламентарних избора и била је сведена на то колико ће контроле над њим задржати ХДЗ. Та највећа хрватска странка у ствари покрива све - од десног центра, до крајње десних позиција.

Дуготрајна политизација сећања

Судећи по необичним и противречним реакцијама из те странке на власти у Хрватској, могло би се закључити да сада тамо влада прилична нервоза. Екстремно десничарским гледиштима се калкулантски попуштало, а после свега није јасно ко и како може да заустави циљани раст нереда и погромашких активности према Србима. О томе за DW говори и политиколог Никола Бакета из Института за друштвена истраживања у Загребу, упућујући најпре на чињеницу да се Дани српске културе одржавају још од 2006. године - без инцидената све до сада.

Оно што се променило није садржај догађаја, него друштвена клима, указује Бакета и додаје да се зато део актера данас осећа охрабрено да прети и напада. То се отворено видело и код протеста око шибенског фестивала левице ФАЛИШ овог лета, где је поручено да је „политичко окружење сада такво да се може реаговати“, као и у већ чувеном графиту „Наша држава, наша правила“. Та је порука, да подсетимо, исписана у Загребу уз претњу књижевнику и новинару Миљенку Јерговићу на фасади зграде у којој он станује.

„Због дуготрајне политизације сећања и институционалне толеранције према радикалним актерима, ти исти актери сматрају да је сада клима таква да они диктирају правила и законе који ће да важе за цело друштво“, каже Бакета, уз појашњење да се видело да није српска мањина једина која се нашла на удару, али је то вероватно тачка око које је најлакше окупити и каналисати националистичке тенденције. Смер је по њему јасан - да се критички и другачији гласови повуку из јавне сфере.

Притисак мимо устава и закона

Као неко ко долази из Вуковара, он каже да добро зна „колико су месец новембар и тамошње комеморације и осетљиви и важни“. Али и да баш зато држава и локалне власти морају јасно да одвоје пијетет од забране јавног живота читавој једној националној групи. Притом захтеви да се Срби „повуку“ из јавности читав месец представљају политички притисак мимо закона и супротни су уставним гаранцијама једнакости и слободе изражавања.

„Тренутно власт калкулише између осуда са понеким ’али’ и остваривања политичких поена. Међутим, такав приступ само показује да се граница прихватљивог само помера, па би одговорни политичари требало да теже доследној примени закона и да дају јасне изјаве да је насиље неприхватљиво“, наглашава Никола Бакета. Пред тога, оне би, према његовом уверењу, морале што пре и ефикасније да обезбеде систематску подршку мањинским правима и озбиљну политику сећања, као и образовање које гради демократску културу, а не страх.

Игор Ласић/DW