Да избегнем накнадну памет, пре месец дана сам на телевизији упитан да ли очекујем да скуп у Новом Саду „исправи неке грешке из прошлости“. Мислило се ваљда на тлапње о „протраћеној енергији“ 15. марта или 28. јуна.

„Тада очекујем један огроман скуп за који ћемо видети да ли ће протећи мирно. Али ништа више или мање од тога“, рекао сам.

Код нас се скупови - а ево, ни комеморације нису изузете! - посматрају као окупљање војних легија. Као, ако великаши доведу довољно пешадије на бојно поље, онда се нека тврђава може узети на јуриш. Онда ће пасти режим.

То никада и нигде није тако ишло.

Ипак, колико?

МУП је саопштило да је на комеморацији било 39.000 људи. Досадашње искуство нас учи да то ваља множити барем са два.

Срећом по педантне, имамо Архив јавних скупова, групу ентузијаста који броје скупове малтене без грешке. Њихова процена биће најмеродавнија. Јер, увек је било и биће, да људи увећавају своје скупове, а умањују туђе.

Али, кажем, у овом случају све је то промашено, иако су мапетовци на Информеру цео божји дан приказивали слике из дрона (снимајући место одакле су људи већ отишли у шетњу) и викали „пукли су, пукли су“.

Колико је тачно људи дошло на помен? Довољно да буде импресиван и достојанствен, највећи скуп у историји Новог Сада, и то упркос јефтиним ометањима попут укидања железничког превоза.

Друге бројке су битне

Бројке са улице су важне, оне шаљу поруку снаге, охрабрују неутралне, а колебају политичке противнике. Али више нису толико битне из два разлога.

Прво, пребројавање је завршено када су студенти окупили 325.000 људи у Београду - два до три пута више него Петог октобра и шест пута више него што је Вучићев режим икада окупио са све аутобусима и корбачима.

Од тада је јасно кога има више. Поготово на којој страни има више слободних људи. Само докон човек се бави новим доказивањем аксиома.

Сада су битни избори

Друго и најважније, борба чији је окидач била смрт под бетоном одавно је прешла на други терен, једини могући против власти која не зна за срам и одговорност, која је решила да се канџама држи за симс моћи док год може.

Наиме, на терен каквих-таквих избора на којима ће наступити тзв. студентска листа. Ту се траже капацитет плућа, челична воља, темељан невидљив рад, табанање по селима, убеђивање на славама и по кафанама, пожртвована контрола избора, седење на кутијама.

Све врло различито од импресионирања бројкама на улицама.

Зато је добро што је Нови Сад видео огромну, достојанствену комеморацију. И што је нико није укаљао тако што би тог дана глумио револуцију.

Радар, Немања Рујевић