Била је то заједничка акција партизана, односно тада Народноослободилачких партизанских одреда (доцније НОВЈ), и четника, припадника Југословенске војске у отаџбини.

Према драконској одредби Франца Бемеа, тада главнокомандујућег немачког генерала у окупираној Србији, донетој 10. октобра, прописано је стрељање 100 Срба за једног убијеног, а 50 за сваког рањеног Немца. Наредбу да се спроведе одмазда у Крагујевцу непосредно је издао мајор Ото Деш, тада заповедник 749. пука, са средиштем у Краљеву. Израчунато је притом да ће се, по наредби генерала Бемеа, с циљем одмазде стрељати 2.300 особа. Из Краљева налог је прослеђен мајору Паулу Кенигу у Крагујевац.

Ото фон Бишофсхаузен, крајскомандант, инсистирао је тада да су околна села, како се изразио, легла бандита, те да би одмазде, хапшења и стрељања, требало започети у њима. Сам Крагујевац Бишофсхаузен је описао као углавном мирну средину.

Одмазде су тако започеле у оближњим селима, 19. октобра у Маршићу, Илићеву, Грошници, а настављене масовним стрељањем у Крагујевцу 21. октобра, а делом и претходног дана.

Није у потпуности разјашњено колико је људи тада ухапшено. Процењује се да је приведено између пет и шест хиљада грађана, што је чињено сасвим неселективно.

Хапшени су мушкарци старости између 16 и 60 година, мада је међу приведенима било и других, а колико се зна, отпора приликом привођења није било. Хапшења и узимање талаца тада нису били ретки, али је мало ко претпостављало да ће уследити масовно стрељање.

Влада Србије је 2012. године донела је одлуку да се дан масакра у Крагујевцу надаље обележава као Дан сећања на српске жртве у Другом светском рату, пренео је Танјуг.

Акедемија под именом „Велики школски час” први пут је одржана 1944. године у Крагујевцу, а прва манифестација на самом месту, поред хумки у Шумарицама 1957. године. Од 1963. године организацију преузима Спомен-парк „Крагујевачки октобар”. Тада добија нову физиономију: садржи елементе одавања поште стрељанима и елементе уметничког програма. Током комеморативног дела интонирала се химна, полагани су венци, говорили су преживели са стрељања и преношене кратке вести са светских ратишта. Уметнички део чинио је избор прозних и поетских текстова из постојећег родољубивог штива, у наступу драмских уметника као и учешћу познатих хорова и оркестара. Такав програм, прилагођен новим захтевима, од 1964. године са почетком у 11 сати и трајању од 45 минута, почео је стално да се одржава код Споменика стрељаним ђацима и професорима. Од 1971. године формира се Савет „Великог школског часа” на републичком нивоу који утврђује концепцију, садржај и програм манифестације, бира књижевника који ће посебно писати поему за извођење, редитеља и композитора, који ће стварати оригиналну музику за ту прилику, што је била новина у односу на претходни период.

Душко Радовић био је аутор поеме „Црни дан” која је изведена на „Великом школском часу” те 1971. године, редитељ је био Здравко Шотра, који је поставио основе његовог сценског идентитета, а композитор Константин Бабић. Интонирањем химне и полагањем венаца и даље почиње сваки „Велики школски час”, а од 1991. године претходи му парастос који служи епископ Шумадијске епархије са свештенством. У програмима је учествовало више од 50.000 извођача, реномираних уметника свих профила. До 2022. године написано је и изведено 38 поема и драмских дела и 36 оригиналних музичких дела, што преставља право уметничко богатство које даје допринос српској књижевности и музици.

Политика, Данијела Вукосављевић