Жарко Галетин, агроекономски аналитичар, израчунао је да је, по цени од 200 евра за тону, штета само због тога што ће ове године просечан принос бити 4,2 а не 6,8 тона по хектару око 520 милиона евра. За ратаре је још горе што се трошкови производње по хектару процењују на 1.100 евра, па ће свако ко је са те површине ове године убрао 4,7 тона практично остати краћи за 160 евра и питање је како ће покрити тај губитак.

Од последње четири, чак три године биле су изразито сушне

Са толиким минусом због смањеног рода кукуруза, сасвим је могуће да су укупне штете које је суша нанела свим ратарским културама за 300 милиона евра веће чак и од рекордног аграрног буџета Србије, који је ове године око 1,2 милијарде евра. Другим речима, сав тај новац неће бити довољан ни да се надомести мањак приноса због суше. А ти губици више нису изузетак, већ постају правило. Уосталом, у Србији је од 2017. до 2021. просечан принос кукуруза био 7,2 тоне, а од 2022. до 2025. је пао на само 5,2 тоне по хектару.

„Српска пољопривреда је хронични болесник, проблеми се гурају под тепих, али су климатске промене толико инвазивне и интензивне да више не могу да се сакрију. Тим пре што су од последње четири, чак три године биле изразито сушне. У 21. веку свака друга година била је сушна, док је у 20. веку таква била свака десета. Зато проблеми морају да се решавају системски, а не краткорочним мерама, као што је једнократна помоћ. Влада се хвали историјски највећим аграрним буџетом, али то суштински не решава проблем, јер Србија има веома мали удео површина са заливним системима. Званичници посежу за краткорочним мерама чији ће се ефекти видети за годину или две, а нама су неопходне системске мере чији се резултати могу видети тек за пет-шест година“, истиче Галетин.

Глобалне климатске промене код нас се пре свега испољавају у виду великих суша и тај мањак влаге у земљишту мора да се надокнади повећањем капацитета заливних система, а ми смо запустили 960 километара каналске мреже Дунав-Тиса-Дунав, првобитно пројектован за заливање 510.000 хектара. „Нажалост, сада се користи само Велики бачки канал за заливање 35.000 хектара. Тај систем могао би да се оспособи за неколико година, али политичари немају времена да толико чекају и зато не препознају то као једно од решења. А да решења постоје сведочи и податак да је ове године у свету произведено више од 1,2 милиона тона кукуруза, чиме је постављен нови светски рекорд. Није ли то доказ да су друге земље успеле да се прилагоде климатским променама“, пита Галетин.

Држава свесна проблема, али у пракси не предузима ништа да смањи ризике

Из чињенице да је Србија усвојила Програм прилагођавања на измењене климатске услове, где су квантификоване климатске промене и изнете анализе њиховог утицаја на пољопривреду и друге секторе, Ана Вуковић Вимић, професорка Пољопривредног факултета у Београду, закључује да је држава свесна проблема, али у пракси не дела у складу са смањивањем ризика од климатских промена, већ напротив, предузима потезе који нас чине далеко рањивијим.

„Свест произвођача о проблему климатских промена расте, јер су се сами уверили да се дешава оно на шта научници упозоравају већ 15 година. Знамо да ће се климатске промене сигурно наставити убрзаним темпом до средине 21. века и због тога би пре свега требало да нас занима прилагођавање пољопривреде и других сектора, да се смање негативни утицаји, а тиме и штета коју оне наносе. Уосталом, шта значи аграрни буџет од милијарду евра, ако су губици због климатских промена у екстремним годинама две милијарде“, каже Вуковић Вимић за ‘Радар’.

Она подсећа да је Влада усвојила документ Национални утврђени доприноси, у ком се наводи да су нас климатске промене од 2015. до 2025. коштале најмање 6,8 милијарди евра. Упркос томе, ни после скоро две године примене Акционог плана Програма прилагођавања још није обезбеђен новац за унапређење система за ране најаве и упозорења, kao ни за имплементацију других мера овог Програма, који доприносе прилагођавању пољопривреде, које нису нимало просте и захтевају време за квалитетан резултат.

Уз то, Стратегија пољопривреде и руралног развоја истекла је 2024, а нема јавно доступног нацрта нове, чија би окосница требало да буде прилагођавање климатским променама интегрисана кроз целокупно стратешко планирање, каже Ана Вуковић Вимић, по чијим речима то подразумева и давање субвенција у складу са препорученим потребама, за противградне мреже и ширење капацитета за наводњавање, што укључује и градњу акумулација, да би било воде за наводњавање и током лета, када је највећи ризик од суша, као и многих других ствари препоручених као резултати анализа ризика од климатских промена.

Србији неопходна нова стратегија управљања водама

„Србија мора потпуно да мења начин управљања водама, да чувамо вишак и да га трошимо када смо суочени са мањком воде. То мора да се решава новом стратегијом, јер је важећа прилично застарела. Уз то, потребно је повећати и водну ефикасност, јер је апсурдно да губимо много воде а да у исто време многи градови немају воду за пиће. Проблеми ће бити још већи, јер ће температура наставити да расте и клима у Србији ће из хумидне (влажне) прећи у суву субхумидну, а у јужним, југоисточним и североисточним областима чак и у полусушну до средине века, што ће довести до драстичних промена и начина живота и производње хране. Утисак је да људи из врха наше власти не примају ту врсту информација, док је у развијеним земљама фокус политичара да на дуги рок обезбеде здраву животну средину и заштите природне ресурсе, а нарочито доступност води сваком становнику, јер је она основно људско право“, наглашава професорка.

Она сматра да би штета могла значајно да се смањи бољом сарадњом науке и пољопривредних произвођача. Уз добру вољу власти то би сутра могло да се уради, а ефекат би се брзо видео, поготово код оних који гаје једногодишње усеве. Нажалост, констатује, за домаће стручњаке врата за озбиљне пројекте поприлично су затворена. За разлику од многих земаља у Европи, Србија нема саветодавно тело за климатске акције, које је неопходно не само за интегрисање смањења нето емисија гасова са ефектом стаклене баште кроз стратешко планирање и пројекте, већ приоритетно због креирања одрживог процеса адаптације на убрзане климатске промене пољопривреде и других сектора.

„За разлику од државе, нова генерација пољопривредних произвођача отворенија је за промене, али немају приступ свим информацијама. Иако се хвалимо развијеним ИТ сектором, који у ствари није доступан за услуге науке, па и многих државних институција према грађанима, још није направљен централизовани портал за адаптацију пољопривреде климатским променама, а има већ довољно анализа, студија и резултата са препорукама које би могле бити корисне произвођачима. Својевремено је урађена рејонизација за виноградарство и воћарство која укључује 13 врста воћа, за које је већ предвиђено унапређење, а такве студије требало би урадити и за ратарство, повртарство и сточарство. Када би постојао интерактивни портал, свако би могао једним кликом да види шта се препоручује за крај у коме живи и производи“, закључује Ана Вуковић Вимић.

Док се ти проблеми не реше тешко да ће се стабилизовати цене хране које расту брже од свих других. У последњих 12 месеци инфлација је била 4,7%, док је поврће поскупело за 13,2 а воће за рекордних 30,8%. Од почетка 2021. до сада цене хране повећане су 65,5% и расле су 40% бржим темпом од свих других цена. Томе је свакако допринело и то што држава није урадила скоро ништа да умањи ефекте климатских промена на производњу хране. 

А старо је правило - ко не плати на мосту, платиће на ћуприји.

Радар, Милан Ћулибрк