Дан 63. падобранске бригаде обележен је, не уз изостанак, него и забрану бившим припадницима, и активним и резервним, да данас дођу у касарну, а то је „шамар“ који се није десио ветеранима у 81 годину постојања јединице.

Министарство одбране о томе ћути, али зна се да је разлог то што падобранци од почетка подржавају протесте студената и обезбеђују их. Да ће им улазак бити забрањен, знали су од раније, јер им је индиректно речено да су непожељни јер не подржавају „врховног команданта“ Александра Вучића.

Уместо тога, да се не би сукобљавали са колегама, припадницима Војске који обезбеђују војни аеродром, падобранци су отишли у центар Ниша, да положе венац и руже на страдалим у НАТО бомбардовању 1999. То исто су учиниле и њихове колеге из Ужица, Чачка и Краљева, паљењем свећа у локалним црквама.

„Да на тај начин обележимо дан јединице и онима који су нам забранили улазак поручимо да је то на њихов образ, бруку и срамоту. Када смо ишли у рат 1990. и 1991. године, нисмо се питали ко припада којој нацији или политичкој опцији. И борили смо се и гинули од Церкља у Словенији, преко аеродрома Плесо у Загребу, Земуника код Задра, Мостара, до Источне Босне и Косова. Сви смо се одазвали, не само активни, него и резервисти. Ја сам био старешина и сада сам са борцима са којима сам био у рову и бићу заувек са њима. Где они, ту ћу бити и ја, каже за Радар Омеровић, падобранац који је преживео пад са 1.600 метара, због неотварања падобрана. Његове невоље нису завршиле са тим, постао је тих деведесетих непожељан због „крвних зрнаца“ и имена и презимена, али је огуглао на све и дан данас је веран својој држави Србији.