"И ја верујем у Георгијевог Бога!", на шта Диоклецијан нареди да им буде одрубљена глава, што је и учињено.

Осим Ђурђевдана, овом светитељу се чини помен и 16. новембра - на Ђурђиц, дан преноса моштију у цркву у Лидији, Георгијевом родном месту.

На иконама Свети Ђорђе се представља у војводској одежди на коњу/Ђурђевдан/ или стојећи /Ђурђиц/, како убија аждају, са женским ликом у позадини. Нешто даље од њега, стоји једна жена у господском оделу (вероватно царица Александра). Аждаја на икони представља многобожачку силу која је "прождирала" бројне невине хришћане.

Свети Георгије ју је, по веровању, победио и својом мученичком смрћу задао смртни ударац "незнабоштву". Под победом коју је Свети Георгије однео над аждајом вероватно се мисли на заустављање прогона хришћана који је спроводио цар Константин.

Ђурђевдан је у српском народу празник са највише обичаја, који се разликују по садржини од региона до региона.

Према веровању, на данашњи дан се срећу зима и пролеће.

Обичај је да се плету венчићи од лековитих трава који се онда бацају у текућу воду. Верује се да венчић, као својеврстан симбол, укућанима доноси здравље, а пољу берићет, штити од урока, дарује плодност, враћа љубав. 

Ђурђевдан је празник сточара, па су се обичаји најдуже задржали у планинским крајевима. 

Роми традиционално славе Ђурђевдан као један од највећих празника који симболише долазак пролећа. Празник је радости и весеља, а испуњен је и бројним обичајима.

Секу се врбе и онда се оне стављају на куће. Деца углавном долазе увече и скидају те венчиће. Венац украден са девојчине куће симболише то да онај који га украде једног дана може да постане њен будући муж.

Ђурђевдан - празник радости са највише обичаја