Програм прошлонедељног избора нашег представника за Песму Евровизије почео је нумером 'За милион година', старом тачно 40 година, коју су снимили истакнути рокери бивше Југославије у оквиру глобалне акције помоћи гладнима у Африци. Та песма се често пева и на садашњим протестима побуњеног друштва широм Србије (уз ‘Востани Сербије’, ‘Ој Србијо, мила мати’ али и ‘Земљу’ од ‘ЕКВ’, ‘Хоћу да знам’ 'Партибрејкерса', Лунин ‘Океан’, Бајагину ‘Пада влада’…) јер пророчки казује: „Када дан кô камен тврд сруши се са неба на твој нежни длан, и док ноћ у којој нема звезда царује.“ У свему томе постоје и прича и симболика.

Песма 'За милион година' резултат је сарадње Младена Поповића, уредника тадашњег РТБ-а, композитора Драгана Илића и 47 југословенских певача и музичара. Поповићу би, да је жив, сигурно било драго да, деценијама пошто је отеран сa посла због подршке студентским протестима (1996/7), његова песма баш носи неке нове нараштаје у оправданом бунту.

Са друге стране, постоји и слика огласне табле из једне гимназије са окаченим обавештењем које гласи: „На блокади је забрањено пуштати режимску музику“ са именима 39 певача и група. Куриозитет своје врсте јесте да се један од „санкционисаних“ чује у песми 'За милион година'. Времена мењају људе и судбине.

Крајем фебруара 1940. Вуди Гатри, зналац истине „да би се дошло до велике висине треба имати озбиљну дубину“, у соби јефтиног њујоршког хотела написао је песму ‘Ова земља је твоја земља’. Двадесет година касније снимају је носиоци новог фолк покрета и ускоро иза ње ће марширати хиљаде тражећи више слободе и видљивију равноправност. И дан-данас, у ускомешаним данима опште завере против нормалности, нема протеста где слоган те песме хорски не ођекује.

Протестне песме су одавно део музичке културе. Њихов траг се протеже до 18. века. Инспирисане политичким и друштвеним грешкама, било да се ради о праву гласа, радничком покрету, људским и грађанским правима, антиратном покрету, контракултури шездесетих, феминизму, сексуалној револуцији, правима хомосексуалаца или животиња, вегетаријанству, очувању животне средине, корупцији, полицијској бруталности или крађи избора, песме су дизајниране да подстакну размишљање о свету око нас и да буду део мотивација за друштвене промене.

Протестне песме морају говорити истину! Песма као отпор и као симбол поседовања свога гласа. Тада та уметничка форма има моћ. Такву да је обичан човек може разумети и размислити о животу у својој отаџбини. Нит која се провлачи кроз поетику целог жанра је жудња за слободом у слободној земљи / слободом говора и мишљења, слободом израза и слободом изгледа. А пут до слободе огледа се у „крику масе“ и кретњом ка променама која, у недостатку правде, мора водити преко побуне.

Нељудско демонстрирање власти (и председник земље и краљ ТВ ријалитија и господар истине) уз непрестано сејање лажи, клевета, увреда и страха подстиче и одржава текући талас српских протеста. Тада, баш као што је увек чинила, песма и данас помаже предводницима бунта пошто се „Србија у ери ’разиграних лавова’ пред нашим очима распродаје и уништава“. Када се виде све гнусноће које са државом као играчком чини појединац у неограниченој моћи - света дужност грађана је да устану у одбрану својих права и своје земље. И сa оном песмом на уснама која лепо каже: „Никад не бој се, с тобом неко је ко жели љубав да ти да, део свога топлог сна. За бар милион година.“

Радар, Петар Пеца Поповић