„Плачемо зато што су емоције баш јаке, сузе су начин да испољимо те емоције, а оне долазе из више нивоа, из разлога“, наводи психотерапеуткиња у разговору за Н1. Она каже да је један врло важан ниво из ког нам сузе долазе - емпатија са студентима.

„Осећај који имамо када размишљамо шта раде, колико су ходали, како су спавали на отвореном, колико енергије улажу“, казала је Бранковић.

Други ниво је понос који осећамо када гледамо младе људе који раде неке велике ствари.

„У сузама има и тога што плачемо над неким исвојим згубљеним временом, и што се сећамо својих искустава са претходних протеста од деведесетих наовамо. И на крају крајева сузе су нада, то су сузе радоснице о којима сви причају јер скупови студената носе позитивну енергију упркос томе што су организовани због страшних догађаја. И у тој комбинацији тешких негативних и великих позитивних емоција наравно да је основна реакција да заплачемо“, казала је психотерапеуткиња.

Додала је да су сузе и начин комуникације.

„Постало је редовно да видимо људе који су уплакани и по томе се препознајемо“, навела је.

Генерација која је пробудила толику наду и изазвала сузе је она која је имала прилично лошу репутацију да је незаинтересована за оно што се око ње дешава.

„Као ни сваку младу генерацију, ни ову нисмо разумели, посебно због тога што се десио велики генерацијски јаз. Ова генерација је одрасла у новом добу, у глобалном селу, са дигиталним технологијама, са другим вредностима. Постојао је зазор од њих јер су били потпуно другачију и овај моменат препознавања је то што људима буди сузе. Заједништво је оно што људима највише буди сузе у овој ситуацији“, напомиње саговорница Н1.

Говорећи о генерацији младих људи који су углавном рођени после 2000. године, она каже да такозвану генерацију З одликује асертивност и залагање за сопствена права, што су старији видели као део размажености.

„А сада видимо да је то потпуни недостатак ауторитарности, они су ослобођени од ауторитарности. Они не верују у вође само зато што им се каже да је неко вођа. Начин на који се организују показује да је то могуће. Као што мисле и живе, они се тако и рганизују. Они нису само фокусирани на своја права, они су фокусирани на права уопште и не зазиру од ауторитета уколико ти ауторитети нису прави. То је нас раније плашило, а сада видимо да је то њихова снага“, истакла је Бранковић.

Н1 Београд