Утемељитељ заштитника просвете и школске славе

Иако је идеја да се Свети Сава прославља као школски патрон потекла у Земуну 1812. године, иако су се у многим црквама сваке године 14/27. јануара на литургијама читала и помињала имена завештача и приложника за школски фонд из кога се плаћао учитељ и помагало сиромашним ученицима, иако је 1827. кнез Милош наређивао да сви у Србији празнују Светога Саву, којега је он још раније узео за заштитника школа, а тек после признавања аутономног статуса Кнежевини Србији законско утемељење школске славе дошло је на предлог Атанасија Николића, професора математике, земљомерства и цртања, ректора Лицеја у Крагујевцу. Он је Попечитељству просвештенија децембра 1839. упутио предлог „да определи патрона школског просветитеља Светог Саву, кога ће убудуће празновати”. Са предлогом се сагласило Попечитељство просвештенија и обратило Совјету за решење и одобрење. У решењу Совјета од 2. јануара 1840. стоји: „Попечитељству Просвештенија, Претстављеније Ректора Лицеума Атанасија Николића, достављено посредством Попечитељства Просвештенија Совјету Књажевства Србског, да се Србски Просветитељ Свети Сава изабере за патрона Лицеума и Гимназије у Крагујевцу, уважио је Совјет, с тим додатком да Свети Сава за све школе у отечеству нашем патрон буде и намесничество књажевског достоинства одобрило је.”

Совјетско решење о прослављању Светог Саве примило је Попечитељство просвештенија 4. јануара, па је одмах идућег дана обавестило о томе београдског митрополита, ректора Лицеја у Крагујевцу и сва окружна начелства.

У Крагујевцу је те године одржана права школска слава. На прослави се певала једна друга песма „Пој, Србе, пој”, док се садашња химна „Ускликнимо с љубављу” пева неколико година од установљења школске славе. Законом од 18. јануара 1841. одређен је Св. Сава као права школска слава; на тај дан морала су се у свим црквама помињати имена приложника за Школски фонд, а стање тога фонда се објављивало на скуповима и преко новина. То је чињено редовно до године 1855, када је „узакоњен” одређени прирез школски на сваку пореску главу (по осам гроша). После тога, прилози о Св. Сави нису били обавезни, али се обичај давања прилога и дарова месним школама још дуго задржао у Србији.

Месец дана после установљавања школске славе на предлог А. Николића уведено је на свечан начин и школско звоно у Лицеју и гимназији. Уношење звона у школску зграду и подизање његово на кулу, која је нарочито за њега направљена, обављено је врло свечано 28. фебруара 1840. године. Школско звоно, ма какво било, до дана данашњег симбол је наставе у школама.

Атанасије Николић написао је и објавио прве уџбенике - „Алгебра - устројена за употребљеније слишатеља философије у Лицеуму Књажевства Сербије” 1839. и „Елементарна геометрија - устројена за употребљеније слишатеља философије у Лицеуму Књажевства Сербије” 1841. године.

Посебно је значајан његов рад на оснивању позоришта у Новом Саду и Београду и обнови позоришта Јоакима Вујића у Крагујевцу, који се у то време отиснуо на далеки пут који га је одвео до Јужне Русије.

Када се преселио у Београд, Атанасије Николић је основао и прво београдско позориште - Театар на Ђумруку, које je радило до половине 1842. и које је уствари наставак рада обновљеног крагујевачког позоришта. Поред Николића чланови ове добровољне позоришне дружине били су многи „Крагујевчани”, сада „званичници разни канцеларија y Београду налазећи ce надлежатељства” и увек „љубитељи народног Просвештенија”.

За прву позоришну представу y Београду, која постаје одмах јавна и свима приступачна, издат je први позоришни плакат y Србији. Магазин савске царинарнице преправљен je за позориште. Највећи je луксуз „шест ложа” за које „висока лица” треба да плате велику цену, a део партер подељен je једноставно на предње и задње радове. У позориште ce долазило док ce још није потпуно смркло, a за излазак ce ризиковало да ce западне y најцрњу ноћ, против чијег мрака није био постављен ни најнужнији број жмиравих фењера.

За време његове управе позориштем први пут су се појавиле глумице и извођени позоришни комади страних аутора, превео је неке комаде са немачког, а сам је аутор, режисер и носилац главне роле више позоришних представа „намазаних патриотизмом” - „Женидба цара Душана”, изведена први пут у Крагујевцу новембра 1840, „Краљевић Марко и Арапин”, Београд (1841), „Краљевић Марко и Вуча Ђенерал”, „Зидање Раванице”, „Зидање Скадра на Бојани”, „Драгољуб, краљ српски”.

Поред тога, Атанасије Николић је и зачетник уређења Топчидера, парцелације Врачара, отварања пољопривредних школа, формирања државне ергеле, учесник првих именовања улица у Београду, засађивању кестенова на Теразијама и дрвореда у неким улицама, трасирања пута Београд–Топчидер и првог шљунком насутог пута од Пожаревца до Свилајнца (1845), покретач првог листа за пољопривреду и пољопривреднике, сакупљач народних приповедака, начелник и помоћник министра унутрашњих дела, један од оснивача Друштва српске словесности, претече САНУ, и других корисних радњи у просвети, култури, привреди и политици Кнежевине Србије. „Да поучи свој народ корисним знањем, да га унапреди у најважнијем раду његовом у пољској привреди - у то је уложио Атанасије Николић највише труда, највећи део свога живота.”

Шта Београд дугује Атанасију Николићу

„Погледајте само оне красне кестене на Теразијама: оне лепе јабланове у Књаз-Милошевој, абаџијској и министарској улици; оне горостасне тополе на топџидерском друму, што је све, слободно се може рећи, његов рукосад; па отидите у Топчидер који до 1850 г. беше рит, пун баруштина, а он га великим трудом својим претворио у красан парк, с којим се данас пред странцима дичимо и поносимо, ето то је Атанасије Николић урадио за Београд, за престоницу српску, коју је окитио дрветима и украсио је. Топчидер је жив споменик покојников, који ће многе генерације гледати и уживати.”

Одлуком Светоандрејске скупштине почетком 1859. протеран је из Србије, али после две године помилован је и из Новог Сада се вратио у Београд. После смрти 1882. један сатирични лист осврнуо се на типичну незахвалност и раније критике покојника: „То није моје да судим, то тако пишу сад после моје смрти они, који су ме за живота узели за професора и ректора ’Лицеја’, и они, којима сам ја уредио прву земљеделску школу, засадио топчпдерски парк и завео фабрику за ћебета и сукно, па ваљда су људи сад после моје смрти ради, да ми на томе захвале…”

Данас, када се прославља Св. Сава, потребно је истицати захвалност великим именима Србије за њихова дела а посебно речи које умирују. „Љубите један другога, покоравајте се један другоме, један другом терете носите.”

Гимназија и Лицеј у Крагујевцу

Прва мушка гимназија у Крагујевцу основана је у Београду 1831. године под именом Велика школа. Након две године премештена је у Крагујевац и тамо школске 1834/1835. године проглашена за прву српску гимназију у Србији. Она је била матична школа за све средње школе у Србији, па и за универзитет. Јер најстарији гимназијски разред уздигнут је 1838. године на ранг више школе, која се онда, по западњачком узору, назвала Лицеј. А из овог Лицеја, премештеног у Београд 1841. године, развио се преко Велике школе данашњи Београдски универзитет.

Гимназија и Лицеј у Крагујевцу задуго су били у истој згради, имали заједничке професоре и заједничку управу. Тек крајем 1839. године одвојен је наставно и административно Лицеј од гимназије. Директор гимназије постао је најстарији професор Исидор Стојановић, док је дотадашњи заједнички старешина Атанасије Николић постао ректор Лицеја.

Три дана у години

Кнез Михаило Обреновић славио je три дана y свакој години; рођендан, 4. септембра, имендан, Светог архангела Михаила, 8. новембра, и крсну славу, Светог оца Николаја, 6. децембра. У част једне такве свечаности обновљено je крагујевачко позориште. Године 1840. свечаност кнежевог имендана почела je 7. новембра, када je изведена прва позоришна представа после оних Вујићевих из 1836. Приказан je комад Атанасија Николића са музиком Јосифа Шлезингера „Женидба цара Душана”. То je била нека врста опере. О њој „Новине српске” (број 47, 1840) пишу: „Представленије ’Женидба цара Душана’ Г. Професором Математике y овдашњем Лицеуму Атанасијем Николићем, сочињено je y песмама на форму талијански опера, и заиста je Г. Николић, како сочиненијем овим, тако и играњем рола са својим персоналом не само соответствовао смислу представленије, но je свако очекивање како Књаза, тако и они зритеља, који су имали прилике y највећим Европејским театрима бити, превозишо; особито кад ce још то y призреније узме, да ни једно од играјући лица вежества y музики нема, a цело представленије je y ноте стављено, и зачудо je свима, да ce ниједна погрешка y соглашавању певача са свирачима догодила није. „Оркестар je сачињавала банда Књажеска под управленијем свога Капелмајстора Јосифа Шлезингера, који je и све песме и игре на ноте ставио.”

Политика, Момчило Павловић - Историчар. Добитник Светосавске награде 2019. за унапређење науке и наставе историје у Србији