Питање о савремености Светог Саве није ново. Одавно је оно постављено и постављано у српској интелектуалној, али и политичкој дебати, што значи да су се и старије генерације њиме бавиле, свакако не без јаког, а уствари увек истог разлога. И на тај начин је утемељитељ наше духовности, државности, образовања и културе стално био присутан, при чему су му неки истицали, а други порицали суштинску савременост. Још 1921. године академик Никола Радојчић, угледни изучавалац средњег века, одржао је на свечаној седници Књижевног одељења Матице српске запажено предавање под насловом „Савремене идеје у животу и раду Светога Саве”. Приступом, садржином и изнетим идејама Радојчићево тадашње излагање задржало је пуну актуалност. Намера му је била да предочи „шта је у животу Светога Саве вечно човечанско, увек велико и дивно, подобно за узор и подстрек на морални живот и рад сваком човеку, а нарочито Србину”, јер Срби су „у положају као мало који народ, да тачно знамо основу нашег културног развоја, а ми се тиме никако не користимо у проучавању наше културе и управљању наше културне политике”.

Према томе, „сав је живот Светога Саве, као једна целина, потпуно савремени проблем”, закључује Радојчић, утврђујући место великог светитеља у тадашњој (и свагдашњој) савремености. Будући да овде нисмо у прилици да шире разрађујемо све димензије Савине савремености, ограничили бисмо се на једну, духовно-политичку, која је, уз настојавање на потреби јединства српскога народа, у данашње време посебно битна, а коју истиче и Радојчић, напомињући да је у Светоме Сави „постојао сукоб између грчког схватања монашких дужности и његова родољубља”, али да он „није смео изложити српску државу и младу српску просвету старању туђинаца”. Не звучи ли то некако савремено? И управо је у одлуци да рационално послуша глас родољубља у уму и у срцу и да, не напуштајући универзалност Христовог наука, духовно и политички  крене у борбу за аутокефалност српске цркве „велика знаменитост” њене „светосавске  национализације и с њоме целог нашег културног развоја”. Био би то „јеванђелски и органски национализам” (владика Николај Велимировић), а никако некакав ускогруди српски шовинизам који му непријатељи тенденциозно приписују. Ово, наравно, не значи да су се сви Срби увек понашали у складу са изворним духом и налозима светосавске етике, али има ли безгрешних и непогрешивих људи и народа?

Ево како нас Теодосије Хиландарац у свом житију Светог Саве уводи у поглавље посвећено Савином одласку у Никеју ради добијања, од византијског цара Теодора Првог Ласкариса и патријарха Манојла Сарантена, аутокефалије за Српску православну цркву: „Када је свети хтео поћи у од Бога одређени му удео, у земљу отачаства својега, божји савет и разум у срце своје примивши, и расудивши трудна хођења дугога пута и даровне издатке многога злата када се долази у царски Константинов град да се тамо посвећује архиепископ, а уз то и размирице источних самодржаца са западнима, и будуће беде посред њихове неслоге, и удовиштво цркве када није могуће долазити у царствујући град на освећење, или опет због неке мржње да цар и патријарх држе цркву; расудивши о свима овим невољама и хотећи устројити нашу западну цркву слободном од свега овога и у Богу самовласном и ничим подложном источној цркви, призвавши у овоме молитвама преподобнога свога оца Симеона у помоћ и Бога, приступи к цару.” Какво разложно сагледавање незавидног положаја српске цркве у јурисдикцијској потчињености ослабелом и изнутра пољуљаном Константинопољу и, на темељу те прецизне политичке дијагнозе, смела одлука да се затражи пуна самосталност за своју архиепископију! Државнички, нема шта! Занимљиво је приметити да Теодосије пише о томе да је Свети Сава „нашу западну цркву” желео устројити као слободну, самовласну и ничим подложну „источној цркви”, тј. Византији. А да би остварио тај далекосежни наум није се, ипак, упутио на Запад, већ на Исток!

У проницљивом огледу „Повратак изворном европејству”, мудри епископ Данило Крстић то овако објашњава, уз изричите поредбене референце на данашње прилике: „У Савино доба дивљи франачки крсташи освојили су и опљачкали Цариград. Ромејска Византија преживела је само у две мале области, али је Свети Сава ишао да буде рукоположен за архиепископа у ромејској Никеји, а не у папском Риму, иако је тада Рим у политичком смислу био оно што су данас Уједињене нације и Међународни монетарни фонд. Тиме нам је Свети Сава показао пут вертикалне слободе, а то је веза једне аутокефалне цркве са небеским Јерусалимом директно” /.../ „Свети Сава се определио за политички понижену и ослабену Византију, јер је у њој видео несаломив дух православља, а окренуо је леђа наизглед свемоћном Риму, одакле су већ смрделе прве ломаче, наговештаји Аушвица и Јасеновца.” Не води ли тај „пут вертикалне слободе” и ка косовском завету и ка свим судбинским одговорима које је српски народ давао у прекретним тренуцима историје? Зашто не би и у садашњем? Може ли се, с обзиром на несумњиву савременост Светога Саве и његовог обрасца духовног и световног деловања на ползу отачаства уклонити знак питања из нашег наслова? Могао би, кад би одговор на питање, условно речено, зависио од Светога Саве и свевремености његовог путоказа. Али с обзиром на то да од нас, као и од сваког прошлог у будућег српског нараштаја, зависи да ли ћемо ту свевременост умети да стваралачки и делатно преведемо у своју реалну савременост, упитаност никако није неумесна или излишна.
Илустрација Саша Димитријевић

Политика, Проф. др Дарко Танасковић - Академик, доајен српске дипломатије