Патње и страдање српског народа током агресије НАТО-а на СР Југославију у пролеће 1999, коју је без одобрења Уједињених нација извршило 19 најразвијенијих земаља света, неће никада бити заборављено. И памтиће се док је света и века. Земља је бомбардована непрекидно 78 дана, а према попису становништва у њој је живело око 1,5 милиона деце.

Са намером да се створи амбијент у којем би за будућа времена били сачувани детаљи, приче и успомене српских малишана из тих ратних дана, пре неколико вечери покренута је иницијатива да се у нашој земљи сагради Музеј детињства. Било је логично да ова кампања крене баш из Ниша, највише и најдуже страдалог у бомбардовању пре четврт века. Речено је „да све што постоји од културе сећања у Београду су два споменика и срушени културно-историјски објекти и вредна знања” и да је зато неопходно ову иницијативу преточити у стварност.

Широм света, свуда где су страдала деца, постоје обележја у знак сећања на њих и на те догађаје. Један од најпосећенијих музеја у Амстердаму је Музеј Ане Франк, у Њујорку је највећи меморијални центар посвећен 11. септембру 2001. године - „9/11”. У Сарајеву постоји Музеј ратног детињства, који је 2018. добио награду за eвропски музеј године.

И у Србији треба нешто учинити, јер чињеница јесте да су наши градови једини у Европи рушени после Другог светског рата и да су у њима страдала деца. Постављена су и питања зашто само ми не причамо своје приче, како да сутра очекујемо да се неко други сећа и да та сећања поштује, ако то не радимо ми сами.