За Веселиновића, напомиње Радивоје Микић, уредник у „Народној књизи”, могло би се рећи да је типичан регионалистички писац, јер је најчешће писао о Мачви. Како сам каже, приповедачки занат највише је учио од бабе Бојане, а када је већ помало ушао у књижевност, узори су му били Милан Ђ. Милићевић и Глишић, од наших писаца, а Тургењев и Гогољ од страних.
Имао је много тешкоћа у почетку, и када му је Коста Арсенијевић одбио једну приповетку, болно је то доживео, рекавши: „Уби ме просто к'о маљем.” Запао је у кризу, и није смео да шаље своје приповетке угледнијим часописима, већ локалном „Шабачком гласнику”.
Кад је већ стекао афирмацију, о њега су почели да се отимају најбољи часописи, свима се чинило да он у књижевност уноси неку ведрину, које код других писаца није било.
Писао је о ономе, истиче проф. др Микић, што је добро познавао, и мада је понекад и сам писао о тамним странама сеоског живота, ипак, најчешће је писао о селу са лирском топлином, да би се пред крај живота, суочен са новим појавама, разочарао и у село и у сељака, и написао: „Не познајем више свога сељака. Друкчије ме гледа, друкчије разговара са мном.”
Критичар и теоретичар књижевности Радивоје Микић каже: „Као романсијер, Веселиновић је ’Сељанку’ написао као типично патријархалну идилу, али је његово најзначајније дело, роман ’Хајдук Станко’ засновано на историјској тематици. Роман говори о Првом српском устанку, али је много више похвала људским врлинама, него реконструкција минулог доба.
Кад се роман појавио, наишао је на оштре критике, а како која година потом, он је, стичући све бројније читаоце, и код критике наилазио на признања, да би 1914. Скерлић написао да је то ’најпопуларнији и најчитанији српски роман’.
А у наше дане, Јован Деретић је рекао да је ’Хајдук Станко’ постао ’права народна књига’.
Живо испричана прича о двојици побратима, о љубави и интригама, иза којих стоје зли људи, читаоца уводи у свет прозрачности и јасноће, и он као на длану види људе, њихово време и судбине.
’Хајдук Станко’ спада у дела која се допадају читаоцу највише зато што нуде добру и узбудљиву причу, без икаквих мистификација.
Време које је протекло није удаљило Веселиновићеве јунаке од данашњег читаоца, већ их је само претворило у симболе онога што данашњи живот не садржи.”
Рада Саратлић