„Чињеница да се једна таква институција као што је Унеско заинтересовала и показала намеру да заштити то што раде наши сликари изузетна је част. Оно што су оснивачи покренули, пре више од шест деценија, сада се наставља. Друга, па и трећа генерација сликара, данас слика другачије, у складу с временом, а дух свега што су наши претходници учинили, преносимо радионицама, ликовним колонијама, на предавањима и у раду са децом и младима”, истиче Ана Жолнај Барца, директорка Галерије наивне уметности, у варошици окруженој хектарима најплоднијих ораница јужног Баната, али у чијем центру није земљорадничка задруга, већ светски позната галерија, готово седам деценија дом сликара наиваца.

Изгледа да су Словаци пре више од 220 година, када су населили ове крајеве, у својим генима донели колективни уметнички дар, који је први пут избио касних тридесетих година прошлог века на сликама машинбравара Мартина Палушке и земљорадника Јана Сокола, онако из хобија и без икаквог сликарског искуства. Двојац је у паузама пољских радова и за зимских вечери почео копирајући познате сликаре и пресликавајући календаре и разгледнице егзотичних пејзажа, да би им се убрзо придружили и други сељани. Тако се рађа ликовна секција под окриљем Културно-просветног удружења „Покрок”, а 1952. када Ковачица слави 150. рођендан, радови 12 оснивача први пут су се нашли пред публиком. И експлодирао је невероватни дар из људи, а на првом „Ковачичком октобру” изложени су њихови ауторски радови и отворена је Галерија сељака сликара при овдашњем дому културе, прва у тадашњој Југославији. А када су се четкице латили Мартин Јонаш са својим сељацима џиновских шака и стопала, и Зузана Халупова, чији питорескни ликови деце постижу метеорски успех на разгледницама Уницефа, у малено село стижу новинари, дипломате, туристи, а прича о наивцима Ковачице незадрживо креће у свет.

„И даље није разјашњена магија наших сликара. Оно што ми овде чујемо свакога дана је да слике зраче искреношћу и спокојем, истовремено су позитивне, ведрог колорита, чак и када сликају тежак рад на пољу, и исте такве тренутке који се десе у животу. Сликане су чистим срцем и то људе опчињава. Одавде одлазе са осмехом и враћају се, доводе пријатеље”, напомиње Ана Жолнај Барца.

Зачетници словачког наивног сликарства у Ковачици данас су узор колонији сликара, који би сви да буду чланови галерије, али их је само двадесет троје, јер је то питање престижа. Словачка наива из Ковачице има своје место и у енциклопедијама и светским музејима, краљевским палатама, дипломатским резиденцијама, али је обожава и „обична” публика, па славни и високи гости, туристи издалека и школске екскурзије незадрживо и без престанка опседају галерију. Сви они, од 1989. године и на садашњој адреси, уз стручно вођење могу ту, осим уља на платну, видети и остале технике, као и осликане украсне и употребне предмете.

Политика, Олга Јанковић

Сликари наиве: Ковачица у цвећу - Зузана Верески