„Централни одбор је 7. новембра прописао правила за спровођење избора делегата за Велику народну скупштину. Избори су спроведени 19. новембра 1918. и изабрано је 165 посланика. Свака капетанија давала је десет представника, срез по пет, већа варош по десет и мања варош по пет посланика. Избори нису баш спроведени на најдемократскији начин, јер су спречавани интернирци лојални краљу Николи I Петровићу да учесвују у изборима на било који начин. Без обзира на ту чињеницу, када се погледа списак посланика на Подгоричкој скупштини, може се увидети да је на Скупштини апсолутно био доминантан број високо образованих људи, понајвише учитеља и свештенства, али и бивших краљевских министара или људи који су били део владајуће елите предратне Црне Горе,”објаснио је Милинковић.

Дана 26. новембра 1918. изгласана је већ написана Одлука, коју је потписало 160 посланика.

„Оно што је специфично у односу на одлуке скупштина у Руми и Новом Саду претходна два дана када су се Србији придружили Срем, Банат Барања и Бачка је то што је Црна Гора пре Првог светског рата била независна држава. Сходно томе Подгоричка скупштина донела је две важне одлуке: да се изврши детронизација куће Петровића и да се изврши безусловно уједињење са братском Краљевином Србијом под династијом Карађорђевића и са њом подели даља судбина у уједињеној југословенској држави. О својим одлукама Подгоричка скупштина дала је јавно саопштење, а посебна обавештења су послата збаченом краљу Николи I Петровићу и краљевској српској влади у Београду.”

Божична побуна

Реакција међу лојалистичким круговима у Црној Гори била је негативна, а за свој врхунац незадовољства имала је краткотрајну Божићну побуну 1919. године, у којој је директно или индиректно учесвовало између 1.500 и 5.000 људи. Предратна Црна Гора је тада имала око 260.000 становника. Побуна зеленаша, како су себе називали, брзо је угушена, углавном коришћењем жандармеријских снага. Побуњеници, у сваком случају, нису имали широку подршку у народу. Оно што се данас користи за јефтине политичке поене јесте то да се често лажно манипулише националним идентитетом побуњеника, где се најчешће погрешно наглашава да су они били национални Црногорци, што је апсолутно нетачно. Вођа побуњеника Крсто Поповић је и током побуне и свог изгнанства истицао и пренаглашавао српски карактер Црне Горе, али је своје противљење уједињењу објашњавао сукобом присталица две српске династије - Петровића и Карађорђевића, ” на крају је рекао професор историје Јован П. Милинковић.

Политика, Гордана Чановић

Рјешење Светог синода Краљевине Црне Горе о уједињењу (1918)