У једној студији Америчког медицинског удружења пратили су конзумацију дигиталних медија од стране тинејџера и појаву симптома ADHD-а, као што су контрола импулса, немогућност фокусирања и недостатак стрпљења. Међутим, нису успели да докажу да ли је употреба дигиталних медија проузроковала симптоме или је генерацијски наслеђен ADHD допринео повећаној употреби геџета. Шта је старије - кока или јаје?

Децу рођену после 2010. године називају и „клик генерација”, јер им је све омогућено „на клик”. У просеку, родитељи ове деце имају од 35 до 45 година и то су они први миленијалци о којима смо годинама причали и који су нам једна од омиљених циљних група. Они се тренутно брину о својој малолетној деци, о себи, али и о својим родитељима, који већ улазе у позне године. Пре десетак година, садашњим родитељима, а тада већ радно активном становништву, све је, такође, било ново - Инстаграм, јутјубери, инфлуенсери, е-commercе, Тикток, четботови - све то су они истраживали, док су их деца кришом посматрала. А знамо да „мајмун ради то што мајмун види”. Није ни чудно што у истраживањима ова деца у Србији наводе као своје идоле народне хероје, естрадне певаче, дос су једини светли примери спортисти Ноле и Јокић. Недавно су доскорашњи осмаци прослављали завршетак првог дела школовања. Испред једне школе запазио сам дечаке од 14 година - дакле, рођене 2010. године - како поносно вијоре заставом „Косово је Србија - нема предаје!”.

Екранизација и дигитализација, поред великог броја мана, поседују и доста бенефита за одрастање деце, као што је проток информација који се значајно убрзао. Љутимо се на децу јер се не виђају и не друже са вршњацима, али за разлику од нас, они онлајн заврше много брже све што им је потребно. Ми смо се окупљали да учимо заједно, они проводе много више времена виртуелно, чак и дуже него ми некада. Тражили смо по књигама, правили скрипта и учили напамет формулу за израчунавање запремине ваљка, данас имамо лако доступне апликације за израчунавање свих формула. Да ли ће то олењити децу или им дати простора да се специјализују у неким новим вештинама? Наш мозак нема ограничење капацитета, али има употребну еластичност.

Недостатак радне снаге горућа је тема последњих година. Један део популације одлучио је да напусти државу, други је остарио, а за трећи сматрамо да је поприлично незаинтересован. Да ли заиста младе не можемо мотивисати да дају „extra effort”? Да ли су екрани, кликови, апликације и АI олењили друштво или су их, ипак, много раније научили да смо сви заменљиви? Пре много година упитао сам менаџере у сладоледној индустрији зашто не запошљавају младе људе на уличним продајним местима. Зар то не би освежило и подмладило бренд, пружило лакшу и једноставну комуникацију, дало могућност омладини да током распуста заради џепарац и стекне радне навике? Испоставило се да су још тада предвидели тренутни проблем - млади људи нису мотивисани да седе на сунчаном дану од јутра до мрака и продају сладолед. Радије би били са друштвом на базену или седели под климом и играли игрице или скроловали телефон. Баке и деке за пултом замрзнутих слаткиша воде рачуна о том продајном месту као да су га наследили од својих родитеља и немању никакав проблем са временским (не)приликама.

Верујем да је већина данашњих успешних менаџера стицала своје радне навике већ током летњих распуста у средњој школи. Многи нама познати извршни директори превасходно су прали прозоре, конобарисали, продавали фотографије на свадбама и паковали робу по магацинима. Можда звучи као клише америчке приче да су сви успешни бизниси кренули из гараже, али када тинејџери први пут осетите фрустрацију и немогућност да им се приуште летовање или најновије патике, импакт на њихову амбицију и жељу за стицањем џепарца много је већи од целокупног школовања. Недавно, као млади родитељ, први пут сам доживео тугу свог детета јер му нисам испунио једну од жеља. Иако сам се дуго ломио да попустим, да моје дете не доживи фрустрацију немаштине као ми 90-их, схватио сам да је за њега много важније да створи жељу и амбицију од тренутних суза.

Не можемо само кривити неамбициозну децу, систем образовања, медије и вредности Запада, требало би да се запитамо који је наш допринос тренутној ситуацији. Зашто и даље лечимо болест, а не питамо се шта је њен узрок? Не разликују се клинци много од нас, само имају неки нови начин комуникације, неке нове „пушкице” и другачији поглед на свет. И они имају свој бунт, који исказују на нама неприхватљив начин. Гледамо како да их укалупимо у систем који смо ми поставили, а врло брзо ћемо морати и ми сами да се адаптирамо њиховим потрошачким навикама, њиховом систему рада и начину живота. Убрзо ће и они постати пожељна циљна група, са својим мислима, жељама и осећањима. Неће проћи много лета, и они ће чинити главне доносиоце одлука у компанијама, са наслеђеним проблемима и идентичним циљевима. Потрудимо се да их научимо правим животним вредностима, а од њих прихватимо нови угао гледања на чињенице.

„Садашњост је тачка која је баш прошла”, рекао је Дејвид Расел.

Урош Недељковић, SERBIANNEWS/CANADA