Веома се водило рачуна да се користе домаћи производи и да квалитет буде такав да одећа траје што дуже. У Богословији и Учитељској школи по завршетку школовања, ученици су могли да задрже одело, јер се сматрало да им приходи неће дозвољавати да могу брзо од зараде да приуште ново одело.
Четрдесетих година XIX века, у Србији се отварају прве приватне школе намењене женској деци. Учење мушке и женске деце је било заједничко само до њихове десете године, по селима, а по варошима их одвајају у засебна одељења и са њима раде учитељице.
„Виша женска школа је имала велики углед, није било женског детета из угледније породице која није походила ту школу, где се строго поштовао ред. Једно од правила је гласило: “Не пристоји се ученици да се облачи и чешља као дама, као кокета, уопште онако, како једној ученици не доликује,“ наводи се у каталогу изложбе.
Веома се водило рачуна да ученица изгледа скромно, уредно, да се лепо понаша. Наставнице су својим примером морале да покажу како да буду уредне, елегантне а не накићене. Тако је школа била једно велико васпитавалиште а не само место где се стиче знање које ће омогућти запослење, каже Љиљана Станков. Она посебно истиче бројна удружења у која су ђаци у Србији били учлањени. Организована су разна спортска удружења, „Подмладак Црвеног крста“, „Феријални савез“, „Аеро клуб“, „Соколи“, „Скаути“, „Трезвена младеж“и друга. Сва та удружења су имала такодје своје униформе.
„Ангажовани у клубовима ђаци су могли активно да искористе слободоно време, испоље креативност и да много тога науче. А што је најважније нису дангубили и проводили време по улицама“.
Ђјачка униформа није била намењена само за школу, већ су ученици имали обавезу да носе кецеље и капе и на улици, ван школе. То је било својеврсно средство контроле над омладином. У школским наредбама је, поред осталог, писало: „Они пак ученици, који нису довољно свесни својих ђачких дужности, биће склони бескорисном занимању и беспосличењу, и на тај начин не само што ће чинити грех према себи и својим родитељима, него ће и за време великог школског одмора бити предмет инересовања школских власти, и нека знају да ће за сваки прекршај у погледу владања бити кажњени.“
На изложби у Педагошком музеју приказано је по периодима како се мода мењала кроз одредјене периоде, како су неки занати и занимања изумирали а рађали се нови.
Фотографијама, одећом, ђачким књижицама и другим експонатима, све то је сјајно презентовано. Посебна драж изложбе су модне ревије у којима су учествовали ђаци београдских школа, одевени у моделе које су начинили су професори и ученици стручних средњих школа.
Љиљана Синђелић Николић