Поштовање које Срби осећају према Светом Сави (око 1175 - 1236) готово је немогуће довољно нагласити. Код Срба, Свети Сава је најпоштованији национални светитељ, отац Српске цркве, и пресудна личност изградње како култа светородне династије Немањића, тако и државе Немањића уопште.

Од Стефана Немање до цара Душана, до средине 14. века, заправо још раније за време краља Милутина, Србија је, увек ослоњена на наслеђе Светог Саве, израсла у просперитетну, тада најуспешнију земљу Југоистока Европе.

Изградња духовног и народног, затим националног, идентитета Срба увек је била наслоњена на узор и наслеђе Светог Саве, како у средњем веку, тако и у вековима под туђинском, турском влашћу, а онда и у време обнове националног духа у 18. веку, на простору Карловачке митрополије, као и током изградње слободне Србије у 19. веку. Управо због сасвим изузетног поштовања које је народ према њему осећао, и због бројних чуда која су се догађала по обраћању Светом Сави, турске власти, у лику Синан паше одлучују се да његове мошти спале.

Несумњиво је њихова нада била да ће тиме бити макар нарушена величина његове улоге у Срба. Непосредан повод налазио се у распламсавању великог устанка Срба у Банату, тада у саставу османске Турске. Устаници, чије је средиште било у околини Вршца, под вођством тамошњег епископа Теодора, истицали су лик Светог Саве, као врхунски пример и узор на општем нивоу, и посебно као Светитеља осведочног бројним чудима.

Лик Светог Саве истицан је и на барјацима које су устаници носили. Био је то највећи бунт Срба забележен уопште до Првог српског устанка. Пошто су после исцрпљујућих борби устаници успели да ослободе, на извесно време, већи део историјског Баната, бес турских власти је усмерен према Србима.

Устанак Срба догодио се тада паралелно са ратом који је Свето Римско царство, са коалицијом хришћанских држава, водило против Турака, највише на простору историјске Угарске, данашње Румуније односно Југоистока Европе.

Као одговор на истицање Светог Саве на заставама устаника, Синан паша је наредио доношење Мухамедове заставе из Дамаска, што је очигледно имало верску димензију, а паралелно одлучио је да мошти Светог Саве буду спаљене. Несумњиво и као чин одмазде, а и у нади да ће неприкосновеност његовог поштовања са верског становишта бити ако не уклоњена оно нарушена.

Спаљивање моштију светитеља

На челу турске војске која је отишла по тело Светог Саве у Милешеву био је Ахмет бег Оћуз.

Војска је упала у цркву на Велики Петак 1594. године узела из кивота тело Светога Саве и пренела у Београд.

Плачем и лелеком пропраћено је спаљивање моштију Светог Саве у на Врачару.

Један непознати монах је записо - "Да се зна када сажегоше Турци Светога Саву, архиепископа српске и поморске земље, у Београду; и начелник беше везир Синан паша, који бејаше пред војском".

Међутим, са спаљивањем Светитељевих моштију паша није спалио Светитеља, објашњава се на сајту СПЦ.

"Синан паша ватру пали, тело Светог Саве спали; ал’ не спали славе, нити спомен Саве!" - Богоносни отац наш Сава, апостол и светитељ Божји, постаде после смрти и мученик Христов, наводи Српска православна црква.

Срби су иначе тадашњег ердељског кнеза Сигисмунда Баторија прогласили за краља, у нади да ће уследити помоћ. Ердељска сталешка скупштина није међутим била вољна да се умеша.

Петнаестогодишњи, или Дуги рат, завршен је тек Миром у Житваторку 1606. Зна се да су мошти Светог Саве пошто су однете из Милешеве, где их је краљ Владислав положио у првој половини 13. века, спаљене на Врачару, надомак Београда. Није у ствари потпуно сигурно на ком месту се то догодило. Тако је рецимо црвени гранитни крст Григорија Возаровића подигнут као спомен на место спаљивања. Возаровић (1790 - 1848) књижар, издавач, књиговезац, подигао је првобитно 1847. дрвени крст на месту за које је сматрао да је простор спаљивања. Црква Светог Саве, данашњи величанстевни храм, подигнута је такође на простору где се отприлике претпостављало да су мошти спаљене.

Постоје такође претпоставке да се то догодило на терену данашњег парка Ташмајдан. Синан паша (око 1506 - 1596) дугогодишњи велики везир Турске, од 1580. до 1596, који је спалио мошти Светог Саве, био је иначе родом Арбанас. Иако је велики устанак Срба у Банату убрзо угушен, а несрећног владику Теодора Турци су живог одрали, поштовање Светог Саве, гнусним чином Синан паше ничим није нарушено. Шта више, и готово сва потоња велика национална прегнућа Срба одвијала су се угледањем на величанствени пример Светог Саве. Култ Немањића систематски је негован надаље посебно на простору Карловачке митрополије, највише у Срему, али и другде, рецимо у Боки.

Фрушкогорски манастир Кувеждин пример је поштовања светородних Немањића. Када је после Српске револуције створена Кнежевина Србија Милоша Обреновића, Свети Сава је прихваћен и као заштитник просвете, школства у Срба, иницијативом тадашњег професора крагујевачког лицеја Атанасија Николића. Тада је заживела и Светосавска химна. Још од Карађорђевих устаника Свети Сава је истицан на ратним заставама Срба.

Ова традиција трајала је све до првих деценија 20. века. Велики храм Светог Саве изграђен на Врачару један је од показатеља неокрњеног поштовања Светог Саве у Срба до наших дана.

Танјуг