Према његовим речима, имамо још много посла, уколико желимо да смањимо насиље у школама.

За децу најважније учење по моделу

Важно је схватити да је за децу и младе људе један од најважнијих видова учења, стицања искуства, управо имитација, односно, учење по моделу.

“Они на неки начин трагају за неким узорима и уче по моделу, уче оно што виде. Проблем је у томе што се тако најбрже и најлакше учи, а усвојено не можете баш тако лако да измените. Стичу се обрасци понашања. Када деца у школи виде да онај ко је насилан има неки статус, привилегију, када то виде у ријалити програмима, на телевизији, филмовима, па и у животу - да најбоље пролазе ти који су бескупулозни, они онда уче такав модел понашања. На крају, томе можете да се супротставите само када у друштву имате сасвим другачију климу и систем вредности“, објашњава.

Саговорник сматра и да учењем по моделу можете да обликујете децу која ће имати праве узоре и која ће гледати своје учитеље, наставнике и вршњаке који се понашају на сасвим супротан начин јер ће им узори бити они који поштују праве вредности, спремни да помогну и саосећају.

“То је проблем који се довољно не разуме. Деца која имитирају нешто што је лоше, сасвим другачије се понашају ако нема толико утицаја свега што је деструктивно, а код нас тога имате највише у медијима, а нажалост и у стварном животу”, истиче.

Чак и да кажемо да је већина тинејџера свесна последице опонашања, напомиње психолог, имамо милитантну мањину која је “довољно велика” и склона агресији .

“То је довољно да изазову или направе нешто што ће бити већих и озбиљних размера и што представља проблем. Зато је потребан један озбиљан рад - да се деци објасни да то заиста не води никуда. Постоје јако добри програми да се насиље сузбије, али на томе треба да се ради са децом целе године, а не само када се нека трагедија деси. Па сад замислите, да ли је довољно да неки људи само изађу и објасне да је насиље недопустиво”, наводи. Како објашњава, оно што деци недостаје, а важно је, је да размишљају о томе и да умеју да се пребаце у улогу - онога ко настрада.

“Свако од њих може да настрада и због тога је потребно да мало погледају ствари из друге перспективе. Да се да се децентрирају и да певазиђу свој егоцентризам. Оно што је исто јако важно, то је развијање емпатије и солидарности, а то не можете за дан, два. Школа има и ту обавезу, али ако имате медије који промовишу насиље по телевизији и друштвеним мрежама онда је јасно да је тешко борити се против тога”, објашњава.

Ко је крив, ако нико није крив?

Требјешанин истиче да се и сам уплашио тог 3. маја, али да је страх остао и после тога – да се слично не понови. Међутим, то се десило и то дан касније, када је у селима Мало Орашје и Дубона убијено деветоро младих. Како каже, главни проблем, тада али и годину дана након масовних убистава, је у томе што власт то није сагледала као један озбиљан проблем.

“Што није кренула у системско решавење него је највише била заузета тиме да се оправда, да се пошто пото потврди њена теза да наводно “систем није крив”. Међутим, како може да се каже да систем није крив? Ако само пођемо од тога да је тај отац имао прилику да води дете у стрељану и да му по том питању изађе у сусрет иако је малолетан. Само на том примеру се види да је заиста, и те како, на то утицала власт, јер не може било који родитељ да води малолетно дете у стрељану, већ само неко ко је очигледно близак властима”, истиче.

Требјешанин наводи да је потребно да се озбиљно приступи томе да се насиље у школама сведе на мимимум.

“Морамо да имамо добар програм који ће обухватити све и читав систем мора да ради. Дакле, осим школе и родитеља, сви морају бити укључени – социјални радници, правосуђе, полиција. То је нешто што се тиче свих. Посебно важан део тога су и медији. Не могу медији да извештавају о томе сензационалистички и да на тај начин промовишу све то. Ако медији, који системски крише Кодекс новинара, чак износе детаље из истраге, разговоре малолетног К.К. са инспекторима – то је скандал. Да ли је неко одговарао због тога, наравно да није”, објашњава.

Када деце виде у медијима негативце приказане у позитивном контексту и као славне, онда им на друштвеним мрежама пружају подршку, наводи Требјешанин и додаје да то није нимало безазлено.

Како каже, нико није преузео одговорност ни за масовно убиство у Малом Орашју и Дубони.

“Тај злочинац који је то направио је имао и раније проблема са полицијом, али се то заташкавало. Како онда систем није крив? И очигледно да су то могли да заташкавају само људи који имају везе са влашћу. Да се почело од тога да нема привилегованих, да свако ко направили било какав прекршај, а камо ли нешто тако страшно да уради, да мора се казни. Да се показало да закон важи за све, вероватно да не би дошло до 4. маја. Цео систем је морао да се позабави тиме, а не да само да се бране тиме да нису криви и да нико није крив. Правог одговора на два масовна убиства није било. Систем не да је заказао, него и даље заказује”, закључује.

“У вези са овим догађајима поднето је 20 кривичних пријава за кривично дело угрожавање сигурности, четири за запуштање и злостављање малолетног лица, једна кривична пријава за кривично дело убиство у покушају и једна за лаку телесну повреду. Такође, поднето је и 18 захтева за покретање прекршајног поступка”, истичу из МУП-а.

Н1, Сара Секулић

Тата девојчице убијене у „Рибникару“: Србија је легло неодговорности и изврдавања исте