Било је то високо признање писцу који је романима "На Дрини ћуприја", "Травничка хроника", "Проклета авлија" и низом других ђела приказао свету до тада мање познате људе и судбине са балканског подручја. Нобелов комитет образложио је награду "епском снагом којом је Андрић обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље".

Андрић се беседом "О причи и причању" захвалио за признање.

Истовремено, у беседи у име Нобеловог комитета наведено је: "Андрић носи у себи много нежности за људе, али не узмиче пред страхотама, нити пред насиљем, које у његовим очима потврђује стварност зла.

Он је писац који је мајстор једног сасвим личног, оригиналног круга мотива. Андрић отвара једну досад непознату страницу светске хронике и обраћа нам се из дубине напаћене народне душе Јужних Словена".

Награду од милион долара добијену освајањем Нобелове награде Андрић је поклонио за развој библиотекарства у БиХ. На дан смрти Иве Андрића, доносимо одломак из романа "На Дрини ћуприја", где је детаљно описао бол мајки којима су јаничари одводили синове, у историји догађај познат као "Данак у крви".

- Већ је шеста година прошла од посљедњег купљења овог данка у крви, зато је овог пута избор био лахак и богат, без тешкоћа је нађен потребан број здраве, бистре и наочите мушке деце између десете и петнаесте године, иако су многи родитељи сакривали децу у шуму, учили их да се претварају да су малоумни или да храмљу, одевали их у дроњке и пуштали у нечистоћи, само да избегну агином избору. Неки су и стварно сакатили рођену децу, секући им по један прст на руци.

Изабрани дечаци отпремани су на малим босанским коњима у дугој поворци даље. На коњу су била два плетена сепета, као за воће, са сваке стране по један, и у сваки сепет стављен је по један ђечак и са њим мали завежљај и колут пите, посљедње што носи из очинске куће. Из тих сепета, који су се једномјерно клатили и шкрипали, вирила су свјежа и преплашена лица уграбљених дечака. Неки су мирно гледали, преко коњиских сапи, што је могуће даље у родни крај, неки су јели и плакали у исто вријеме, а неки су спавали, са главом прислоњеном уз самар.

На одређеном растојању од последњег коња у овом необичном каравану, ишли су раштркани и задихани, многи родитељи или рођаци ових деце, која се одводе заувек да у туђем свету буду обрезана, потурчена и да, заборавивши своју веру, свој крај и своје порекло, проведу живот у јањичарским одајама, или у некој другој, вишој служби Царства. То су биле већином жене, претежно мајке, бабе и сестре отетих дечака. Кад би се сувише приближиле, агине сухарије би их растурали ударцима својих бичева, терајући на њих коње уз гласно алакање. Оне би се тада разбежале и посакривале у шуму поред пута, али би се мало касније опет скупљале иза поворке и напором сузних очију још једном угледале изнад сепетке главу детета које им одводе.

Посебно су биле упорне и незаустављиве мајке. Оне су јуриле, газиле жустро и не гледајући где стају, рашчупане, заборављајући све око себе, запијевале су и нарицале као за покојником, друге су распамећене јаукале, ... обневидела од плача налећући право на сухаријске бичеве и на сваки ударац бича одговарале безумним питањем: "Куд га водите? Куд ми га водите?" Неке су покушавале да разговетно дозову свога дечака и да му дају нешто од себе колико може да стане у две речи, неку последњу препоруку или опомену за пут.

- Раде, сине, немој мајке заборавит'...

- Илија! Илија! Илија! - викала је друга жена, тражећи очајно погледом познату, драгу главу, и понављала је то непрестано као да би хтјела да ђетету усијече у памет то име које ће му већ кроз који дан заувијек бити одузето.

Али пут је дуг, земља тврда, тело слабо, а Османлије моћне и немилосрдне. Мало по мало те жене су заостајале и заморене пешачењем, гоњене ударцима, једна пре друга после, напуштале безизгледан напор. Овде, на вишеградској скели, морале су да застану и најупорније јер их на скелу нису примали а преко воде се није могло. Ту су могле мирно да седе на обали и плачу, јер их нико више није гонио. Ту су чекале као окамењене и неосетљиве за глад, жеђ и студен, све док не би на другој обали реке још једном угледале отегнуту поворку коња и коњаника како замиче ка Добруну, и у њој још једном наслутиле рођено дете које им гине из очију."

Директно.рс