Умро је 14. јуна 1904. године, члан Српске краљевске академије, лиричар богате инвенције, према оцени књижевне критике, "песнички израз духовног и душевног живота српског народа" у другој половини 19. века. Основну школу учио је у родном Новом Саду, гимназију у Халашу и Пожуну (Братислава), а матурирао је у Словачкој Трнави. Пре медицине коју је завршио у Пешти, студирао је права у Пешти, Прагу и Бечу. Радио је као лекар у Новом Саду, Панчеву, Сремским Карловцима, Футогу, Београду, Загребу и Бечу, а у Београду је од 1890. до 1898. био драматург Народног позоришта.
Песнички се развијао под утицајем српске народне поезије и лирике Бранка Радичевића. Испевао је збирке љубавних песама "Ђулићи" и "Ђулићи увеоци" - потресне, елегичне исповести после смрти супруге и четворо деце. Написао је велики број родољубивих и изузетно вредних политичко-сатиричних песама, а сматра се да је као дечји песник непревазиђен у српској књижевности.