Око овог језгра, чијем опису припада тек неколицина страна, у дугом роману сложене структуре, плету се приче о прескоченој генерацији, о њеном комуникативном сећању, о оцу, о породичном наслеђу, о кошмарима савести, најзад и о самом писању. И ствара се велики роман о истини, која се пробија кроз мутну светлост дана, и не трпи релативизацију - истакла је Тамара Митровић, додајући:

- Ово је и породични, генерацијски и билдунгс роман, сведеног и стилски разноврсног израза, из чијих временских дисторзија и дисконтинуитета израња лик тишине. Аутор дубоко верује да зло нема свог власника, да оно не припада некој одређеној групи, нема идеологију, зло је напросто зло. А како о њему писати? Прегнантно и луцидно, реченицама у којима су заптивени бука и бес 20, али и овог нашег века. А затим заћутати. Јер, после злочина остаје само тишина и празна страна. Ово је роман о ћутању. Оној стварној, у којој се нечујно губе наше личне и колективне истине, али и о метафизичкој, која нам не допушта да проговоримо. Или само мислимо да смо немоћни пред њом. Између терета наслеђеног сазнања о заташканом злочину и имагинације, као последњег уточишта правде и покајања, аутор из позиције уљеза и осећаја сопствене сувишности испреда мноштво наизглед дивергентних епизода. И прича нам приче из заједничке прошлости, које нису идентичне. Јер нас роман подсећа на то да и сећања имају хијерархију и да нисмо толико сазнали од сећања, колико од заборава.

Као и Тамара Митровић, која је на почетку свог говора цитирала Данила Киша, и Стево Грабовац учинио је исто, захваливши на урученом признању:

- Ову књигу писао сам дуго, можда и предуго. Она је на искушење ставила сву моју веру, идеале у које сам веровао, и поставила питање на које нисам могао дати одговор. Пре свега, то је питање зла и његове природе, у наизглед савршеном поретку свемира. Та количина зла, које леди крв у жилама, постала је питање свакодневног постојања, иако можда наивно мислим да решење свих наших проблема напросто лежи у томе да мислимо на друго људско биће, не из некакве користи, већ из чисте, јединствене, искрености.

Из нечега што постоји у нама, а што зовемо љубав. Спознаја да сам седамдесети добитник НиН-ове награде ставила је пред мене потпуно недостојну одговорност и част да стојим у друштву оних који су протеклих седамдесет година стајали на овом месту, а међу њима су они од којих сам учио да пишем и чијем сам се делу нескривено дивио. Ја сам један од оних писаца који су дошли из анонимности, тако да ову награду схватам не само као признање мом раду, већ и раду мог издавача. Желим да изразим захвалност члановима жирија што су препознали мој рад, и суштину овог романа, који у једном свом делу осветљава и судбину писца на овим нашим просторима.

А судбина писца је извесна, кад се погасе светла, кад се спусти завеса, кад овај спектакл прође, он остаје препуштен само својој самоћи, а она сваки пут постаје све већа и већа. Хвала вам што сте препознали књижевни квалитет писца који долази из друге средине и пише о маргинализованим ликовима и догађајима, чији стил и начин писања тежи једноставности и приповедању приче о суманутим временима што су нам додељена да у њима живимо - рекао је Стево Грабовац.

Политика, Марина Вулићевић

Добитник Нинове награде Стево Грабовац за РТС: Мислимо да смо слободни, а заправо смо укалупљени