Чланови досадашње редакције НИН-а одлучили су да наставе рад у новом недељнику који ће издавати Јунајтед медија, под чијим окриљем већ послују Данас, Н1 и Нова.

На то су се одлучили незадовољни потезима нове власнице Јелене Дракулић Петровић, за које су оценили да не гарантују њихов досадашњи професионални рад и којој је Рингијер поклонио власништво над најстаријим недељником на Балкану септембра прошле године.

Да неко на поклон добије чоколаду, књигу, накит, можда и аутомобил ако је реч о богатом свету, није необично, али када директорка од своје фирме на поклон добије целу новину, нису чиста посла.

У београдској чаршији одмах су почеле разне гласине да је судбина НИН-а запечаћена.

НИН је један у низу медија који је последњих година и деценија нестао са наших простора.

Својевремено је у сличном искушењу, деведесетих година, била Борба.

Настала је Наша Борба, угашена 1998. због притисака тадашње власти. Од Б92 остало је само име.

Али живимо на просторима у којима су државе настајале и нестајале, државна предузећа уништавана, старе зграде рушене и зашто је онда чудно да нестане неки медиј?

Поготово ако је реч о штампи чија будућност у дигиталном свету није светла.

Ипак, не би требало да нам буде свеједно, јер је реч о историји и традицији коју треба чувати и неговати.

То што НИН додељује најцењенију књижевну награду на нашим просторима даје додатну тежину.

Ко ће добити НИН-ову награду ове године, ко ће бити у жирију, да ли ће је уопште бити? Или ћемо добити безвредну имитацију?

Што се уопште бринемо, када имамо АВ.

Лепо каже књижевник и добитник НИН-ове награде Саша Илић: „Будући да иза читаве приче о преузимању НИН-а стоји председник, претпостављам да ће он уместо колегијума, као што планира трасе ауто-путева, именовати и жири.“