Из једног разговора вођеног јуна 1989. прате ме речи Џоан Баез: "Знаш, не можемо да изаберемо како ћемо и када умрети, али можемо изабрати како ћемо живети и за шта ћемо се борити". У свему што радим то имам на уму без обзира на то што се никад нисам одрекао примера Сервантесовог Дон Кихота од Манче.

Важна је и она мисао: "много звезда светлих и крупних, много, врло много; али сунца само три: Хомер, Сервантес и Шекспир односно Одисеј, Дон Кихот, Хамлет!" Баш они, свако на свој начин, знају да ојачавају душу и срце у данима заразне клонулости. Што више старим, схватам утицај њихових вредносних судова на живот. Они су ми важнији од прошлости, образовања, новца, од околности, неуспеха, успеха и од онога што други људи мисле, говоре или раде.

За мене је "кихотизам" незаобилазан духовни и животни компас на почетку и крају сваке личне културе. Својом отвореношћу и поетском снагом стари шпански ритер остаје бесмртни пример за обликовање најразличитијих моралних садржаја, па и таквог као што је бунт против насиља и неправди света коме припадаш. Дуалитет "кихотизма" и "санчизма" симболизује облике једне никад окончане борбе живота и смрти, господарења и робовања, моћи и слабости, духа и материје.

Психолог Жарко Требјешанин који се доста бавио "Донкихотизмом у Срба" инспирисао ме је на речи о витештву у контексту обележавања људских права и грађанских слобода. Време Сервантесовог јунака, односно лутајућих витезова, узима се између престајања старог и постајања новога света. То је у ствари епоха варварства, где се право огледало у сили, кад је насилничка необузданост славила оргије свих врста а правда једино могла тражити и доказивати у мегданском окршају.

У таквим околностима часно је било посветити свој живот одбрани немоћних и заштити угњетених. Свуда је витез такве племенитости освајао захвалност и дивљење, а његово име ишло од уста до уста, прелазило са колена на колено. Кад је османлијска најезда разорила српску културу и успоставила варварство, анонимни рапсод одговарајући Сервантесу подарио нам је Краљевића Марка и друге витезове који су штитили нејач, ослобађали робље, полутали зулумћаре и светили се за нанесену неправду.

Свака прича о средњовековним витезовима у ствари је замена за подвиге античких хероја. Веровало се да је чин архангела Михаила био први поучни пример витештва. Победа над аждајом, иницирала је легенду о добру које се бори против зла. Свако касније време има своје јунаке, витезове по мери мита. Тако и наше, бременито, неизвесно и сурово уме понекад да ободри смртнике таквом титулом.

Данас је велика лична част (уз дозу стида) стајати уз научника који упорно своје младе сународнике дарује уџбеницима, уз новинарку кадру да брани професију у тотално ненормалним околностима, професора неспремног да се одрекне традиције факултета на коме васпитава наследнике, полицијску службеницу која држи до своје заклетве и уредницу што кроз деценије и редакције одолева свим силницима.

И онда: шта је витез данас?! Најсветлији од свих задатака те особе је спремност да стане испред сваке световне, војне или духовне узурпације - бранећи слабије, чувајући људскост, не дозвољавајући да лаж згази истину или зло надвлада доброту.

Величина витеза не води ка дељењу људи. Нема ритера без идеала, морала и завета. Витешки морал подразумева заштиту невиних и сиромашних. Витешки завет појачава жељу да се остваре циљ и дато обећање. Нема витеза без идеала као што су: поштење и смерност, храброст и неустрашивост. Он је безрезервно и без разлике спреман да пружи руку сваком убогом несрећнику.

Романтична слика о одважном ритеру одавно је избледела под тутњавом топова, али данас сваки Витез позива мора бити свестан тешке и дубоке поделе у друштву и медијима. То значи бити (ако ниси "наш") стална мета таблоида и дежурних "електронских цркава" уз аплауз пријатеља и дискретну подршку преплашених.

Са срцем Дон Кихота и уверењем да се ваља борити против новоизграђених ветрењача, искрено се радујем истомишљеницима окупљеним око иницијативе ПроГлас. Недавно смо сви заједно седели у кафићу у оквиру комплекса старе Бајлонијеве пиваре. Тамо где су давне 1892. приликом ископавања темеља за управну зграду нађене измешане кости мамута и "првог Београђанина". Тај прастановник овог урбанитета заправо јесте наш витез и трајни узор. Симболише судбину овдашњег човека и његову дужност да се супротстави сили. Некад је то био мамут, данас је то власт која се отргла од Устава и свих институција.

Са печатом доброте, истинског патриотизма и правдољубивости, ми наследници тог "првог Београђанина" упустили смо се у борбу за афирмисање правила која су у нормалном свету одавно светиња, не одустајући да истрајно и предано у тмини скучених могућности охрабрујемо и подсећамо све посрнуле, посустале и поклекле пред страхом на њихова људска права и моралне дужности.

Јер од звука чизама гора јесте само тишина папуча. Зато је време ципела за шетњу.

Пеца Поповић/НИН

Аутор је новинар, публициста, музички критичар, један од добитника признања Витез позива за 2023. и иницијатора ПроГласа