Донацију предао на свечаности

Чек на коме је исписана поменута сума одбору за градњу болнице предала је њихова ћерка Џој, а пригодној свечаности, на српском имању у кругу поменуте цркве, присуствовао је и Џим Диодати, градоначелник Нијагаре Фолса који се у име града донаторима најсрдачније захвалио и истакао да ова породица у Канади не помаже само српску заједницу, већ све људе без обзира на националну припадност. Уз то је додао да ће здање будуће регионалне болнице имати 12 спратова, 469 болничких соба, осам оперативних сала, 42 станице за хемодијализу, две магнетне резонанце... па ће нудити хитне, дијагностичке, терапеутске и хируршке услуге.

- Поклонио сам овај новац и срећан сам што ћу бар мало помоћи људима у невољи, без обзира на то да ли су Срби или друге нације. Наравно, највише помажем овде и људе у Србији, јер Србија је моја отаџбина а Канада вољена земља у којој сам од сиромаха постао богат и остварио свој животни циљ. А то је да имам за себе, за своју породицу али и да друге помогнем. Та помоћ другима је храна за моју душу и увек сам срећан при помисли да се обрадовао онај којем сам помогао. - рекао је за "Политику" у краћем телефонском разговору Миломир Главчић.

Ко је Миломир Главчић?

Велики српски донатор рођен је 1924. у засеоку Попе у селу Ковачи. Одрастао је као сеоско сироче. Да би преживео, као дечак је добростојећим мештанима у селу служио за ситно надничарење, подсмех и батинање. Понекад је морао да одлази на рушевине сеоске цркве где су мештани остављали новчане прилоге. Он их је крадом узимао и тако себи и сестрама обезбеђивао храну. Још тада се зарекао да ће једног дана новац вратити и одужити се добрим људима.

- Сељак, знаш како је на селу. Радило се пуно. Био сам без родитеља, радило се дан и ноћ, код имућних газда. Кад сам се уморио, отишао сам у Београд да изучим неки занат. Ту ме је дочекао и Други светски. Вратио се назад, остао ту неко извесно време, одслужио војску, а онда сам решио да одем из земље. Прво за Грчку, одатле за Италију и игром судбине, дошао до Канаде. Ту сам одлучио да засучем рукаве, да створим нешто са ове две шаке и поштеним радом. Успео сам да створим нешто за себе, за своју фамилију, а успео сам и да помогнем мој народ, моју родбину, моје људе у Србији, то ми је била жеља и то сам постигао - рекао је он за "Блиц" јануара 2022. године.

Мобилни телефон не користи

Доћи до Миломира, било је тешко. Мобилни телефон не користи. Једина веза, нит која нас је повезала са њим, била је црква, односно, свештеник Милорад Делић, који службује у цркви Светог Ђорђа у Нијагари. Он нам је и открио како Миломир нема мира ни у пензији, већ чим се укаже прилика и лепо време, одлази у башту да се бави својим биљкама.

- Дошао сам до 97 година, још клецам, радим понешто, пишем, дани пролазе. Најмилије ми је што сам успео да помогнем некоме, уживам у томе, то ми је уживанција. Такав ти је мој живот који сам преточио у књигу, спевао сам једну песмицу да народ чује што хоћу да кажем. "Сирома сам био, па сам се мало обогатио, све што имадо, свом народу дадо и ја опет весел сирома остадо" тако та песма иде. Задовољан сам што сам успео, мило ми је што помажем. Волим да чиним добро, то ми је била и воља и нада.- каже нам он кроз смех.

Првих годину дана по доласку у Канаду, радио је у једном селу, да одужи трошкове које је имао за пут. После тога, живот га је водио до рудника, одакле је ушао у свет угоститељства и тржишта некретнина, како ће се касније испоставити, "златну жилу" његовог успеха која му је обезбедила мирну старост.

Глад се не заборавља

Али, и поред свега што има данас, није Миломир заборавио како глад боли, и како је спавати са празним стомаком. Није заборавио ни "позајмицу" са олтара темеља храма у родном месту, али ни једног човека, кога је после три дана гладовања, упознао у повратку из Београда у Краљево као дечак. Како нам је рекао, управо тај странац је заслужан што је данас такав какав јесте.

- Човек кад је гладан, то никад не заборавља. Има једна прича из доба рата, враћао сам се из Београда пут Краљева. И сад, седне поред мене неки господин, даса, а ја тако, у ћошкићу неком седим. Умерен, не прича много. Узме ти он тад ташну, отвори је, па извади парче хлеба, једно јаје. Узе ти он то парче хлеба, прине га устима, кад одједном, извади га из уста и запита ме "Да ли си гладан?". А ја три дана нисам јео. Упрљан, шегрт, сав прљав и размазан. Дао ми је тад парче хлеба и једно јаје, па вели "На ово, превари глад". Некако ми је та његова добра душа остала урезана у сећању. Помислио сам одмах како бих волео да сам такав, да сам ја тај човек једног дана, да ја поделим људима храну и да им помогнем. Да сам га икада поново срео, дао бих му пола онога што сам зарадио. Одатле је све потекло, а и по природи сам био такав, радан и увек жељан да помогнем - каже нам Миломир, пола са срећом, пола са сетом у гласу, додајући како човек у животу, кроз напоран и поштен рад, може да постигне и оствари све.

Гладни дечкић из Ковача, постао је успешан бизнисмен у Најагара Фолсу. На радост мештана родног села, Краљевчана, али и свих оних који су му се обратили за помоћ, до сада је дао преко 10.000.000 канадских долара. Дупло више за порезе у Канади, ал како каже, не жали.

- Мислим да сам до сада, све заједно, даривао преко 10 милиона канадских долара. На еодбну, гладне, болесне, на школе, болнице, мостове, амбуланте, путеве, школе, домове, од срца сам све давао. И дајем још. Мислим да је народ имао користи од тога. Ето, грађани сад иду преко моста на Ибру, куповао сам и апарате за болнице... Нажалост, нисам успео то да обиђем лично, видео сам на сликама и снимцима. Знате, као младом ми је био циљ да створим. Радио сам дан и ноћ, мукотрпно, нисам ишао на море, на одморе. Био сам амбициозан, ствари не падају са дрвета. Србији сам послао преко 10 милиона, а у Канади сам оставио око 20 милона у порезу. Живот је ишао, ја сам напредовао, ал ето, никада нисам био у Србији од кад сам отишао- вели он са дозом туге у гласу.

Велика породица као награда

Његову доброту, Бог је наградио великом породицом, хармонијом, здрављем и бритким умом, који га и данас, у 97. години живота, изузетно служи. Како каже, за новац који донира Србији и Србима, у кући имају разумевања, јер знају за његову голготу у младости.

- Имам жену, ћерку, сина, син ми је подарио и унуке. Сваки човек је дужан да уради нешто за своју земљу и народ и они разумеју моју потребу да помажем. Што ја кажем, тако је. Они знају одакле сам ја дошао - каже нам он.

Прошле године, опет је у своје родно место послао новчану помоћ. Како вели, да се нађе за најосновније, да је осмеха и здравља. Најрадоснији дан, слави у свом дому традиционално, баш као и светог Николу, крсну славу.

- Послао сам пре месец и по дана, неких 150.000 евра да се подели, познатима и непознатима, мојима доле. Хтео сам да то урадим пре зиме, да спреме Божић на време, надам се да је било и за прасе. Овде обележавам све празнике, моја слава је Свети НИкола. Игром судбине, 22. маја 1947. године, прешао сам преко Преспанског језера. Пут је био опасан и хвала Богу, дошао сам до Канаде. После сам сазнао да је тог дана био летњи Свети Никола. А, Свети Никола је моја крсна слава, коју обележавам и овде, уз све наше празнике - каже нам он.

До стотог рођендана, остало му је још годину дана, али ведар дух и жеља за радом не посустају унутар његовог бића. Како нам је рекао пре годину дана, радиће док може, до самог краја живота, онолико, да му није досадно, било да се ради о башти или писању.

- Ето, имам скоро сто година, још мало ми остало , ал иначе, не одмарам толико. Лети се бавим баштом, признајем нисам активан као раније, али се бавим другим стварима. Пишем, написао сам једну књигу, започео другу и тако дани пролазе. Желим да кажем још само ово: Свим мојима доле, знаним, незнаним и свима у Србији, желим Срећан Божић. Да сте живи и здрави, да успемо, да се дигнемо на ноге, свако зло смо поедили и увек смо се уздигли, па ћемо и ово што нас је снашло- рекао је он на крају разговора за "Блиц".

Погледајте прилог РТВКВ - Главичић прославио 98 рођендан

Стевица Рајчетић, Блиц