Зачини и зачинске траве веома су значајни и за особе са здравственим проблемима, пошто њиховим додавањем могу да се замене сувишне масноће, со и шећер, који се у великим количинама употребљавају у савременој исхрани. Сладокусци могу да смање количину шећера који додају храни тако што ће је заменити зачинима слаткастог укуса: циметом, каранфилићем, ђумбиром, ванилом или мушкатним орашчићем.
Уместо сољу или масноћама, богатство укуса се може постићи и на други начин: јело зачините босиљком, ловоровим листом, чилијем, кимом, каријем, слачицом, ориганом, алевом паприком, рузмарином, жалфијом, тимијаном или неким другим зачином.Пошто временом губе мирис и укус, зачине не вреди куповати „на велико”. Боље је набављати их целе него млевене: шипке ваниле, бибер у зрну или кора цимета дуже остају свежи, а када их уситните непосредно пре додавања храни имаће богатији укус.
Зачине би требало чувати на сувом месту, далеко од директног сунчевог зрачења и извора топлоте. Без обзира на то што волите да вам буду при руци кад кувате, немојте их држати у непосредној близини шпорета. У време великих врућина чили и алеву паприку би требало држати у фрижидеру како би сачували квалитет.
Додавање зачина храни јесте уметност за чије је усавршавање потребно дуготрајно испробавање. Постоји неколико златних правила. Зачин би требало да употпуни укус јела, а не да га надвлада. Сушени зачини имају јачи укус него они у свежем стању. Ако зачине и зачинске траве користите у уситњеном облику, додајте их јелу петнаестак минута пред крај кувања, а уколико их користите целе, умотајте их у чисту газу или крпу и спустите у лонац већ на почетку кувања. Када испусте мирис и укус, газу са њима једноставно извуците из посуде. Зачине користите штедљиво и обавезно пробајте јело – увек је могуће зачинити још мало, а ако претерате, грешку је тешко исправити.
Д. Д.