Тиха, облачна недеља, а ја се сетих неких давних недеља које су почињале мирисом кифли и колача. Недеља у којим се често чуло:
Немојте да поједете све колаче, нека има ако неко дође...
Склони ствари са кревета доћи ће неко...
Купи још један хлеб, може неко банути...

И увек је неко долазио. 

Комшиница са теглицом ајвара за пробу. 

Рођаци. 

Другари из школе. 

Кумови.
Пријатељи. 

Колеге. 

Путници намерници... 

Без најаве и дугих увода, тек покуцају на врата или позову из дворишта. И сваки гост је био драг и добродошао. Неко је дочекиван оним слатким од шљива, неко кафом и ракијом, неко ручком, а неко и размештеном постељом да преноћи и на време стигне на превоз или код лекара.

Данас се културно најављујемо, чак и својој деци. 

Одавно немамо госте који ће пореметити наш комфор и преспавати. Прерасли смо удаљене рођаке. Кифле и колаче не чувамо, јер ко нам је пречи од нас самих. Дружимо се по Вибер групама. 

Пријатељи нас не посећују, али нас лајкују.

Долазе и пролазе недеље и празници а ми се све мање надамо да ће неко доћи. Све чешће, безбедно закључани, самујемо.

Стара гарда