Како дани почну да се скраћују, тако готово аутоматски почиње да се размишља о померању сата и оправданости настављања са том праксом.

Први потврђени примери летњег рачунања времена били су 1. маја 1908. године баш у Канади, у малим онтаријским градовима Порт Артур и Форт Вилијем, који су касније обједињени у Тандер Беј. Џон Хјуитсон желео је да запосленима пружи додатни сат дневног светла за слободне активности после посла. Неколико година касније, 1916. године, ова идеја је прихваћена у два царства, немачком и аутроугарском, као начин да се уштеди угаљ и гориво током Првог светског рата.

Већ годинама се, наиме, већ расправља о томе да ли то треба и даље радити. У Онтарију је још пре три године усвојен предлог закона о изменама времена, само се чека на одговарајућу реакцију Њујорка и Квебека, пошто су повезани трговинским и другим везама. Слична ситуација је и у Британској Колумбији, где је годину дана раније усвојен сличан закон, али се чека да Калифорнија, која је у истој временској зони, учини први потез.

У Алберти је 2021. године одржан референдум, где се нешто преко половине изашлих грађана изјаснило да се задржи летње рачунање времена.

Ове године летње рачунање времена завршава се у ноћи између 4. и 5. новембра, па тада треба померити своје часовнике један сат уназад. Истини за вољу, на највећем броју електронских направа време се аутоматски помера, па углавном није потребно додатно размишљати о томе, већ само проверити да ли је уклапање извршено.