Историјски догађај, велика нада и изневерена очекивања, тако данас, 23. године касније, већина грађана гледа на 5. октобар 2000. године, дан када су се десетине хиљада људи из целе Србије, на позив Демократске опозиције Србије, слиле у Београд, да одбране победу Војислава Коштунице на изборима за председника СР Југославије. Коштуница је постао председник, а дотадашњи председник СРЈ Слободан Милошевић је признао пораз и отишао с власти. То су неспорне чињенице, све остало је и данас предмет политичких спорова.
Позив на протесте уследио је после саопштења Савезне изборне комисије да је кандидат ДОС-а Војислав Коштуница освојио 49 одсто гласова, што је недовољно за победу у првом кругу, те да ће се ићи у други круг. Представници ДОС-а су тврдили да је Коштуница победио са, како су наводили, 52,54 одсто гласова. Одбили су други круг избора и позвали грађане да одбране победу, а они су одговорили масовним доласком у Београд из свих крајева Србије. Протесту испред тадашње Савезне скупштине претходио је генерални штрајк на који су, такође, позвали представници ДОС-а. Колико је тачно људи тада демонстрирало, нема прецизних података, али је то свакако био најмасовнији протест против власти Слободана Милошевића.
Полиција није успела да спречи ни долазак људи у Београд, нити да „растера” окупљене, нити се баш нешто нарочито трудила, напротив, веома брзо су јединице на које је Милошевић рачунао, пре свега ЈСО под командом Милорада Улемека Легије, отказале послушност и подржале грађане. Памти се упад демонстраната у Скупштину СРЈ и њено паљење, заузета је полицијска станица у Улици мајке Јевросиме, одакле је узето наоружање, упад у зграду РТС-а, где је део простора демолиран и изазван пожар…Памте се упади и у још неке медијске куће, државне институције и кризни штабови који су их преузимали. Памти се и да су током демонстрација настрадали активисткиња Коштуничиног ДСС-а Јасмина Јовановић, која је погинула после пада под багер, и Момчило Стакић, који умро од срчаног удара.
Тек наредног дана, после сусрета с Војиславом Коштуницом, Слободан Милошевић је признао изборни пораз, што је, обраћањем на једној приватној телевизији, и саопштио грађанима. Честитао је Коштуници и најавио повлачење, да се, како је рекао, мало одмори и посвети породици и унуку. Милошевићу је тада гарантовано да неће бити ухапшен и изручен Хашком трибуналу.
Велику радост грађана због извојеване победе и наду да ће, како је ДОС обећавао, од тог тренутка за Србију све кренути набоље врло брзо је сменило разочарање, које се наредних година само повећавало, да би већ 2003. године на парламентарним изборима Српска радикална странка Војислава Шешеља освојила највише гласова и 82 посланичка мандата, 29 више од другопласиране Демократске странке Србије Војислава Коштунице (53).
Лидери 18 странака окупљених у ДОС-у нису сачекали ни да се осуши мастило на Коштуничином потпису после положене председничке заклетве, а кренуле су свађе поделе и тешка „бракоразводна парница”. Уместо обећаног просперитета, радници су стајали пред закатанченим фабрикама и гледали како су они који су њима обећали бољитак, себи обезбеђивали бољи живот…
Две највеће странке ДОС-а, ДСС и ДС, отада су се само осипале, посебно ДС, из кога су настале многобројне партије, друге су се брзо гасиле и данас их нема на политичкој сцени. Слободан Милошевић је изручен Хагу на Видовдан 2001. године, где је умро 2006, Зоран Ђинђић је, као српски премијер, убијен 12. марта 2003. године, испред зграде владе, а Војислав Коштуница се повукао из политике.
Ауторска права Радио Оаза 2026