Кренете ли узбрдо од земљане бране Растоке ка Сјеници, за леђима вам остаје најлепши призор у Србији - уклештени меандри Увачког језера над којим се гнезде белоглави супови. Пут ће вас кривудаво водити кроз бајковите пределе опустелих пашњака чији је недоглед испресецан столетним четинарским шумама. Прошавши манастир Дубницу на обронцима Златара, где су столовали кнежеви Рајић - Рашковић, дајући и једног патријарха - Гаврила, наићи ћете на село Штитково. Оно се рекламира одредницом „етно“, али без утемељења у номенклатури туризма и заштите културних споменика. 

Заштитни знак тог живописног места од свега десетак и зими присутних становника, јесте црква Свете Тројице из 19. века, али и двоспратна школа коју је шездесетих прошлог века похађало чак 568 ђака из самог места, али и околних Акмачића, Кушића, Маскове, Јасенова, Мочиоце и Кладнице.

Расељавањем житеља у велике градове, та установа је затворена, а отворена суседна школа-учионица, минијатурна, а довољна за прихват неколицине ученика, преосталих почетком 21. столећа. Пре неколицину година и она је закатанчена, кад су деца престала да се рађају у Штиткову.

У децом издашнијим временима, школарцима из виших разреда није било мрско да упрте пречицом пешке двадесетак километара до Нове Вароши, ако би се тамо приказивао неки занимљив филм. „Добро се сећам премијере ’Битке на Неретви’ на коју смо ишли кроз два метра високе сметове“, каже локални кафеџија Милојко Чкоњевић, обасјан сетним осмехом. Сад у Вароши нема биоскопа, док је и Штитково све празније.

Иако обдарено сасвим извесним споменичким вредностима, краљевачки Завод за заштиту споменика културе село није прогласило непокретним културним добром због међувремене девастације споменичких атрибута. Наиме, простране брвнаре из исте епохе из које је и црква, у међувремену су покривене црепом, уместо оригиналном шиндром и сламом, што је такође цена модернизације и опште тежње за лагоднијим животом.

О оном суровом, бескопромисном, сведоче уски а дугачки прорези на каменим, приземним деловима кућа. Стеновита брда што са три стране окружују Штитково одају утисак природних бедема, као последњи ођеци увачке клисуре, пре но што се она прелије у Старовлашку висораван.

У стени изнад сеоске цркве назире се пећина, још неистражена. Из ње тече врело које се већ у Штиткову претвара у реку Тисовицу, набубрелу од мајских и јунских пљускова. Уместо потока, из пећине се некад сливао водопад, али су прамештани стену која га је стварала искористили за изградњу темеља својих домова.

Центар села је кафана, смештена у планинској брвнари новије изведбе. Газда Милојко, већ поменути, пали пећ са ражњем за прилике групних (најављених) посета, када се кусају планинска јагњад. Намернику се нуде домаћи сокови (од малине, боровнице, ароније), пиво, ракија.., а од мезетлука - пита од хељде (уобичајено - са много слојева сира и кајмака), качамак, савијаче...

Вода из славине лије необуздано, долазећи директно са извора Тисовице. „Немамо водомер“, шали се Милојко на рачун своје, и привилегије својих комшија да имају посебне водоинсталације, због непостојања централног водовода. Јак млаз би пробио сваки сигурносни вентил, па је без њега све једноставније.

После краћег увода о томе како је место названо - по радионицама за ковање оружја и штитова за српску војску из доба Немањића, Милојко прелази на данашњу ситуацију - отпор остарелих комшија да се село улепша и постане још више налик словеначким или швајцарским бањским дестинацијама.

Извори термалне воде ипак нису овде, већ подно Горње Лопиже код Сјенице, где се некад потапало платно од конопље. „У хладној води платну је требало и 20 дана да омекша, док је у топлој процес трајао много краће“, сећа се Љиљана Илић, акмачићка снајка. Тежачки узгој и обраду конопље стопирали су рестриктивни закони, па се сад платна звана „безом“ чувају као драгоценост.

Индустријска конопља ипак се враћа на српске њиве због мноштва повољних карактеристика, а на златарске - хељда која се сеје ручно, док трактор (југословенске производње) комеша оранице. „За хељду је карактеристично да јој је семе црно, цвет бео, као и брашно, а пита од ње тамна. За ту зељасту биљку, премда је пуна минерала и протеина, верује се да је уклета, јер је кнез Лазар бацио анатему на све које су је сејали на празник Светог Јелисеја, дан уочи Видовдана и боја на Косову“, објашњава Љиљана Рајић Тртовић, сусетка своје имењакиње.

НиН, Драгана Николетић, Удружење Бело Перо