Радио Оаза 88.3 FM
Недељом од 20 до 22 часова на 88.3 CJIQ FM

Председник државе каже да за разлику од ЕУ у Србији не убијају бога у демонстрантима. Наравно, јер власт за побуњене грађане има другачији рецепт: уплаши, уцени, денунцирај, манипулиши, фалсификуј, надзири…

На први поглед, рекло би се да већ два месеца власт у Србији реагује крајње ирационално на протесте грађана, који су се излили на улице широм земље након два незапамћена масакра деце и младих у школи „Владислав Рибникар“ и у селима око Младеновца. Јер, порука грађана је, да подсетимо, тако природна, исконска и деловало је општеприхватљива - зауставите ово неподношљиво насиље које се ваља државом од врха до дна. Шта је, међутим, у тој идеји о заустављању насиља и успостављању одговорности за њих тако субверзивно и неприхватљиво? Зашто је режим, готово инстинктивно, реаговао тако бурно и успаничено? 

Одговор је дала сама власт својим поступцима протеклих недеља. Њима је показала да је насиље најчвршћа грана на којој седи. Арматура која је држи на окупу. Њен основни супстрат и есенција. Зато је и њен одговор на захтев демонстраната привидна незаинтересованост, а у ствари још веће насиље. Овога пута без употребе полиције јер су за ових десет година разрадили и усавршили много ефикасније методе дисциплиновања од пендрека. За обрачун су зато мобилисали и додатно ангажовали све расположиве ресурсе репресије, обилато користећи арсенал тајне државе. Тако да је сасвим очекивано да председник државе каже како „за разлику од ЕУ где убијају бога у демонстрантима, у Србији они могу мирно да шетају“, јер овдашња власт очигледно има за побуњене грађане много „бољи“ рецепт: уплаши, уцени, денунцирај, манипулиши, фалсификуј, успостави контролу сазнањем да си надгледан… Као у Паноптикону Мишела Фукоа, сама претња надзирањем дисциплинује. Такав ефекат би требало да произведе код осталих и кад председник државе јавно објављује да четири уреднице дневника РТС лајкују протесте на својим приватним налозима на друштвеним мрежама. Али, како он то зна, то овде више није питање? Које су то службе ставиле новинаре на мере надгледања да би председник јавним денунцирањем превентивно деловао на друге и уливао страх. 

Видљивост, познато је, појачава надзор и контролу јер увек плаши. Зато су напади власти увек усмерени на конкретну личност, за пример другима. Чим се професор Правног факултета у Београду Миодраг Јовановић попео на бину да се обрати окупљеним на скупу „Србија против насиља“ није било питање да ли ће се, него шта ће се о њему појавити у ударним вестима на телевизијама које подржавају власт. Машинерија за компромитовање избацила је одмах сатирични текст песме We are the Serb, рок групе „Ништа али логопеди“ у којој је млади Јовановић био певач средином деведесетих и потпуно му фалсификовала значење. Да би га председник потом назвао „беспризорним ликом“ и изнео податке о његовим наводним примањима која би ваљда требало да значе да је обавезан и да ћути. То са изношењем вишеструко увећаних хонорара испробано је и на глумцима који су подржали протесте, па кад то није донело очекивани резултат, уследила су вређања, па безумне претње, личне, па породицама, па на крају деци. А онда је кампања коју су данима бескрупулозно водили посланици СНС у Скупштини Србије настављена на друштвеним мрежама кроз видео-потерницу за педесетак глумаца који се оптужују да позивају на „рушење државе и уставног поретка и антицивилизацијске и незаконите акте против ТВ Пинк“. Да би се појавио и нови видео-урадак који сада за учествовање у обојеној револуцији, осим опозиционих политичара оптужује и глумце Драгана Бјелогрлића и Милана Марића. Све је то, наравно, гарнирано јавним објављивањем тајно снимљених фотографија политичара опозиције и учесника протеста које би требало да их проказују као људе без емпатије, или других фотографија измишљеног или лажног значења које би требало да дисквалификују учеснике и карактер протеста. 

Али побуна и поред свега тога траје и шири се. Сад одсуство страха грађана почиње да плаши власт. И то, очигледно, много мучи председника Вучића. Његова нервоза је очигледна и по томе што се сада готово свакодневно директно обраћа јавности иако је у току протеклих 12 месеци то учинио 300 пута. И све теже контролише бес као када се обрушио на словеначког новинара који га је само питао о протестима у Србији, па је чак и гошћа, председница Словеније, морала да интервенише. Све то говори да су грађани погодили у мету кад су насиље ставили у фокус својих протеста јер ова власт без насиља очигледно уопште не може да функционише.

НиН, Весна Малишић