Поводом актуелног проблема родно осетљивог језика проф. др Срето Танасић, поновио је да је, под изговором унапређења права жена, донесен  Закон о родној равноправности, „којим је легализован језички инжињеринг са позиција једне увезене погубне идеологије, насиље над српским језиком”. Танасић је оценио: „Фрапантно насиље над српским језиком огледа се у томе што се прописује рушење граматичког и лексичког система, законом се хоће да прописује граматика и речник. Доносиоци закона су игнорисали више пута изношено противљење Одбора за стандардизацију српског језика и доказе да српски језик није дискриминаторан у односу на особе женског пола, да се тим законом у ствари уводи дискриминација једне мањине над већином, како мушког тако и женског пола. Има доста показатеља да се код нас дешава културна окупација, а кроз државне институције, дакле - о трошку српског народа и наочиглед најодговорнијих у држави. Постоји ли примерена противвредност за предају српског културног идентитета?“

И у реферату др Марине Спасојевић изнети су познати ставови србистичке струке, који су више пута аргументовани, пре свега у оквиру Одбора за стандардизацију српског језика, о томе да се тзв. родно сензитивни језик не може по директиви уводити ни примењивати употребом насилно скованих именица женског рода типа „боркиња, психолошкиња, педагогиња” и сл. И проф. Танасић и др Марина Спасојевић указали су на то да је Закон о родној равноправности (који је усвојен 20. маја 2021. године) у раскораку са  Законом о употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличког писма (усвојеним 15. септембра 2021. године), а чијим се чланом 7, предвиђа да стандардизација српског језика мора бити заштићена од политичких и идеолошких утицаја.

Једно од излагања овог скупа било је посвећено и српском језику и ћирилици између различитих идеологија, а др Владан Јовановић, из Института за српски језик САНУ, говорио је и о проблему  присвајања српског језичког и културног наслеђа које се, нажалост, у Републици Србији институционално подржава или пак толерише.

„Одбор и стручна јавност већ неколико година упозоравају на нестручан приступ бошњачке филологије у присвајању средњовековних српских ћириличких споменика: Мирослављевог јеванђеља, Повеље Кулина бана и других, као и дела писаца који су не само стварали на српском језику него су се и експлицитно изјаснили да припадају српској књижевности (нпр. Иво Андрић, Меша Селимовић и др.). Сличан инжењеринг стварања националног језика на рачун српског примењен је, као што је познато, у Црној Гори проглашењем устава 2007. године”, казао је.

Проф. др Милош Ковачевић говорио је о очувању српског језика у оквиру делатности Српске књижевне задруге и њеног „Плавог кола”, али је мишљења да српски језик и књижевност морају у образовном систему добити статус какав имају матерњи језици и књижевности у водећим европским земљама.

„Статус српског језика не може се побољшати ако се не промени његов статус у целом образовном систему. Не може, наиме, у Србији постојати ниједан факултетски тип школовања а да не подразумева елементарну и функционалну писменост. Зато је неопходно, уз учешће свих научних, језичких, педагошких и културних установа, израдити национални концепт изучавања српског језика, српских културних вредности, и очувања ћирилице као српског националног писма”, рекао је проф. др Ковачевић.

Проф. др Рајна Драгићевић, председница Савеза славистичких друштава Србије, изложила је реферат „Проблеми науке и наставе српског језика  препознати на конгресима Савеза славистичких друштава”. По њеним речима, до сада је одржано 18 конгреса савеза, а у августу ове године биће организован деветнаести. Професорка Драгићевић је посебно поставила питања:
„Због чега србисти већ пуних 70 година задају себи исте задатке и не успевају да реше ниједан? Да ли је то зато што задајемо себи нерешиве задатке? Наука напредује, србистика се развија, животни услови се мењају, технологија се развија, мењају се и државе у којима живимо, режими, школски системи, а ми стално понављамо исте задатке у вези са нашом струком. Питање за све нас гласи: ’Зашто је то тако’?”

Политика, Марина Вулићевић