Тог облач­ног 16. апри­ла 1944. по­ле­те­ла су 432 те­шка бом­бар­де­ра да на­пад­ну фа­бри­ке ави­о­на и же­ле­знич­ке чво­ро­ве у Бра­шо­ву, Турн-Се­ве­ри­ну, фа­бри­ке ави­о­на у Бе­о­гра­ду, аеро­дром у Зе­му­ну и же­ле­знич­ки чвор у Ни­шу. Бом­бар­де­ре је пра­ти­ло 140 ло­ва­ца.

Ка­ко је ми­си­ја на ци­ље­ве у Ру­му­ни­ји на­пу­ште­на услед гу­сте облач­но­сти, га­ђа­не су се­кун­дар­не ме­те у Бе­о­гра­ду, аеро­дром, ран­жир­на, тј. же­ле­знич­ка ста­ни­ца и фа­бри­ка ави­о­на. Ба­че­но је ви­ше од 500 то­на бом­би. Из­гу­бље­на су два ави­о­на, Б-17 и Б-24. Оста­ли ави­о­ни вра­ти­ли су се от­при­ли­ке у 13.15 са­ти у сво­је ба­зе у ју­жној Ита­ли­ји.

У де­таљ­ни­јем из­ве­шта­ју сто­ји још да је 19 од 34 ави­о­на из јед­не гру­пе ко­ји су уз­ле­те­ли из­гу­би­ло фор­ма­ци­ју у обла­ци­ма из­над Ју­го­сла­ви­је и вра­ти­ло се у ба­зу. Че­тр­на­ест дру­гих по­је­ди­нач­но се про­би­ја­ло до вр­ха обла­ка, пре­гру­пи­са­ли су се и под вођ­ством пу­ков­ни­ка Глан­цбер­га, ко­ји је иза­брао крај­њу ме­ту, бом­бар­до­ва­ли бе­о­град­ски аеро­дром у Зе­му­ну. Рас­пр­ска­ва­ју­ће бом­бе ба­ца­не су кроз обла­ке па пи­ло­ти ни­су мо­гли да ви­де ре­зул­та­те. По­ло­ви­на ави­о­на из­над ци­ља по­го­ди­ла је флак (про­тив­а­ви­он­ска од­бра­на), а је­дан по­го­ђе­ни ави­он из­гу­бљен је из­над ци­ља.

Су­тра­дан, 17. апри­ла 1944, чак 470 ави­о­на Б-17 и Б-24 у прат­њи 200 ло­ва­ца бом­бар­до­ва­ло је мост на Са­ви, же­ле­знич­ку ста­ни­цу, фа­бри­ку „Ро­го­жар­ски” и фа­бри­ку ави­о­на „Ика­рус”, аеро­дром Зе­мун и ци­ље­ве у Со­фи­ји. За ову ми­си­ју сто­ји да је: „При­мар­ни циљ ове ми­си­је био крај­ња ме­та од ју­че. Овај пут су ме­ту пот­пу­но за­кло­ни­ли обла­ци и ни­су ба­че­не све бом­бе.”

Ци­ље­ви у Бе­о­гра­ду бом­бар­до­ва­ни су и 21. и 24. апри­ла 1944. Украт­ко, са­мо у апри­лу, за де­вет да­на, са­ве­зни­ци су Бе­о­град бом­бар­до­ва­ли че­ти­ри пу­та.

Бе­о­град је на Вас­крс 16. апри­ла 1944. бом­бар­до­ван као се­кун­дар­ни циљ (а не да је бом­бар­до­ван слу­чај­но), док су ци­ље­ви ра­зор­ног бом­бар­до­ва­ња дру­гог да­на Вас­кр­са 17. апри­ла озна­че­ни као при­мар­ни циљ са­ве­знич­ких бом­бар­де­ра.

Сва ова че­ти­ри ус­кр­шња бом­бар­до­ва­ња мо­гу се сма­тра­ти за је­дин­стве­ну ак­ци­ју Бал­кан­ских ва­зду­хо­плов­них сна­га ста­ци­о­ни­ра­них у ју­жној Ита­ли­ји.

Опи­си стра­да­ња ци­ви­ла, као и фо­то­гра­фи­је, ужа­са­ва­ју­ћи су. По­себ­но опи­си стра­да­ња бе­ба и мај­ки у Оп­штин­ском по­ро­ди­ли­шту у Крун­ској ули­ци ко­је је раз­не­то бом­ба­ма, де­це из деч­јих скло­ни­шта из Зве­чан­ске ули­це, де­ла гра­да око Бај­ло­ни­је­ве пи­ја­це, Алек­сан­дро­ве ули­це, Ка­ле­ни­ће­вог гув­на, Те­ра­зи­ја и дру­гих кра­је­ва гра­да у ко­ји­ма ни­је би­ло ни­ка­квих вој­них или ин­ду­стриј­ских ме­та. По­го­ђен је и ло­гор на Сај­ми­шту, где је по­ги­ну­ло из­ме­ђу 80 и 120 ло­го­ра­ша. Пот­пу­но је сру­ше­но или те­шко оште­ће­но ви­ше од 1.200 обје­ка­та, во­до­вод­на и ка­на­ли­за­ци­о­на ин­фра­струк­ту­ра.

Ге­не­рал Ми­ха­и­ло­вић је 21. апри­ла 1944. по­слао де­пе­шу Ју­го­сло­вен­ској кра­љев­ској вла­ди оба­ве­шта­ва­ју­ћи је да су при­ли­ком бом­бар­до­ва­ња од вој­них обје­ка­та стра­да­ли са­мо же­ле­знич­ка ста­ни­ца, фа­бри­ка вој­ног при­бо­ра и ку­ћа у ко­јој је Ге­ста­по био сме­штен на Дор­ћо­лу. „Бом­бе су ба­ца­не по свим кра­је­ви­ма гра­да, чак су по­го­ђе­не бол­ни­це и са­на­то­ри­ју­ми. Вој­на бол­ни­ца, у ко­јој су се на­ла­зи­ли на­ши за­ро­бље­ни­ци по­врат­ни­ци ра­ди ле­че­ња, би­ла је по­го­ђе­на. Да­ље, сру­ше­не су сле­де­ће уста­но­ве: кли­ни­ка за уну­тра­шње бо­ле­сти, деч­ја кли­ни­ка, др­жав­на бол­ни­ца, оп­штин­ско по­ро­ди­ли­ште, за­вод за из­бе­глу де­цу и мно­го­број­не при­ват­не згра­де.” 

Ми­ха­и­ло­вић да­ље на­во­ди да су нај­ви­ше стра­да­ли Сла­ви­ја, део око Тех­нич­ког фа­кул­те­та и сту­дент­ског до­ма, Те­ра­зи­је, Не­ма­њи­на, ули­це Ми­ло­ша Ве­ли­ког, Кра­љи­це На­та­ли­је и Са­ра­јев­ска. „На ули­ца­ма ле­ше­ви жр­та­ва сву­да су при­сут­ни. Они ко­ји су пре­жи­ве­ли раз­бе­га­ли су се на све стра­не. Чи­та­ве ули­це су у пла­ме­ну. Пр­ва по­моћ од­мах је пре­ста­ла да функ­ци­о­ни­ше. Још увек ле­ше­ви се на­ла­зе на ули­ца­ма. По­сле­ди­це овог бом­бар­до­ва­ња да­ле­ко су го­ре од оног 6. апри­ла 1941. го­ди­не. Бе­о­град ко­ји је дао 27. март ни­је за­слу­жио ово”, за­кљу­чио је Ми­ха­и­ло­вић.

Слич­не по­дат­ке о ра­зо­ре­ним де­ло­ви­ма гра­да из­не­ле су и ло­кал­не вла­сти у Бе­о­гра­ду до­да­ју­ћи пре­ци­зне број­ке о про­на­ла­же­њу за­тр­па­них и са­хра­њи­ва­них, раш­чи­шћа­ва­њу ули­ца и об­но­ви град­ске ин­фра­струк­ту­ре.

Април­ска бом­бар­до­ва­ња ци­ље­ва у Ју­го­сла­ви­ји, а по­себ­но Вас­кр­шње бом­бар­до­ва­ње Бе­о­гра­да, уз­не­ми­ри­ли су и из­бе­глич­ку вла­ду. Про­те­сто­ва­ли су ам­ба­са­до­ри у Лон­до­ну и Ва­шинг­то­ну (Бо­го­љуб Јев­тић и Кон­стан­тин Фо­тић). Бо­го­љуб Јев­тић је уло­жио пи­сме­ни про­тест Фо­рин офи­су ука­зу­ју­ћи на ве­ли­ке ци­вил­не жр­тве и ма­те­ри­јал­на ра­за­ра­ња. По­ред то­га, по­себ­но је ис­ти­цао по­ли­тич­ки аспект бом­бар­до­ва­ња по­зи­ва­ју­ћи се на еми­си­је Би-Би-Си­ја у ко­ји­ма је ис­ти­ца­но да су бом­бар­до­ва­ња пред­у­зе­та од са­ве­зни­ка на зах­тев мар­ша­ла Ти­та и да је на­ме­на ових бом­бар­до­ва­ња да раз­би­ју ме­ста от­по­ра на ко­ја пар­ти­за­ни на­и­ла­зе, што им је да­ва­ло ви­ше по­ли­тич­ки не­го вој­нич­ки ка­рак­тер и тре­ба­ло је да оја­ча­ју по­крет мар­ша­ла Ти­та. 

„Ју­го­сло­вен­ска вла­да ду­бо­ко је за­бри­ну­та, кад су та­ква бом­бар­до­ва­ња пред­ста­вље­на као ин­тер­вен­ци­ја у ко­рист јед­не стра­не, а про­тив дру­ге стра­не, што оста­вља ути­сак на на­род Ју­го­сла­ви­је да ве­ли­ки са­ве­зни­ци, не са­мо што се ин­те­ре­су­ју уну­тра­шњим и ло­кал­ним ства­ри­ма и раз­ми­ри­ца­ма, већ ак­тив­но узи­ма­ју уче­шћа да по­мог­ну је­дан по­ли­тич­ки по­крет, ко­ји је ју­го­сло­вен­ском на­ро­ду у це­ли­ни туђ и не­га­ти­ван.” Јев­ти­ћа је по­сле Вас­кр­шњег бом­бар­до­ва­ња Бе­о­гра­да при­мио стал­ни се­кре­тар у Фо­рин офи­су убе­ђу­ју­ћи га да је и бом­бар­до­ва­ње Бе­о­гра­да део оп­се­жних опе­ра­ци­ја про­тив не­при­ја­те­ља, да ни­је мо­гао Јев­ти­ћу да обе­ћа да ће бом­бар­до­ва­ња пре­ста­ти, али да су да­те ин­струк­ци­је пи­ло­ти­ма да бом­бар­ду­ју са­мо вој­не објек­те, да „ми не ин­тер­ве­ни­ше­мо за јед­ну стра­ну про­тив дру­ге” и слич­но.

Са­ве­зни­ци су од ма­ја до сеп­тем­бра 1944. још осам пу­та бом­бар­до­ва­ли Бе­о­град. По­след­њи пут то је би­ло 18. сеп­тем­бра 1944, док је 4. ок­то­бра 1944. по­след­њи пут 21 бри­тан­ски ави­он по­ла­гао ми­не у Ду­нав по­ред Бе­о­гра­да.

Не­ди­ће­ва ад­ми­ни­стра­ци­ја сма­тра­ла је ово бом­бар­до­ва­ње те­ро­ри­стич­ким ак­том, жа­ли­ла се Ме­ђу­на­род­ном цр­ве­ном кр­сту и пре­ко штам­пе на­па­да­ла Ен­гле­зе, ко­ји­ма ни­ка­да не тре­ба ве­ро­ва­ти, ко­ји су овим бом­бар­до­ва­њи­ма по­ма­га­ли пар­ти­зан­ском по­кре­ту и Јо­си­пу Бро­зу. По­ред то­га, при­ре­ђе­на је и из­ло­жба и об­ја­вље­на књи­га до­ку­ме­на­та „Бе­о­град­ски кр­ва­ви Вас­крс”, за ко­ју је Ми­ро­слав Спа­лај­ко­вић на­пи­сао по­се­бан чла­нак о ра­за­ра­њу Бе­о­гра­да за­пи­тав­ши се „Ко га још ни­је бом­бар­до­вао!… Сва ра­ни­ја бом­бар­до­ва­ња мо­гу се раз­у­ме­ти и до­не­кле оправ­да­ти. Али про­тив овог по­след­њег бу­ни се не са­мо мо­рал, не­го и оби­чан здрав ра­зум”.

Не­ви­не жр­тве ових бом­бар­до­ва­ња, ува­жа­ва­ју­ћи уку­пан кон­текст рат­них зби­ва­ња, тра­же не­за­бо­рав и за­слу­жу­ју аде­кват­не бе­ле­ге на ме­сти­ма стра­да­ња, где би се мо­гао по­ло­жи­ти цвет и упа­ли­ти све­ћа.

Политика, Проф. др Момчило Павловић, Исто­ри­чар