Лековито дејство потиче од љутих и горких материја које повећавају апетит. Флавоноиди и гликозиди имају антибактеријско дејство, па се користи као помоћно средство у лечењу стомачних упала, прехлада, болести десни и туберкулозе. У исхрани се користе подземни изданак и млади листови, свежи или укисељени, у салатама и варивима, а у медицини за издвајање етарског уља и његових појединих састојака.

Корен је до 6 сантиметара дебео и врло дугачак, око једног метра. Горе је задебљао и има више глава. Споља је жућкасто-сивкаст, а изнутра бео и, док је млад, није жилав. Укуса је љутог, топлог и пече. Без мириса је, али ако се струже, развија посебан љут мирис који изазива јако сузење.

Употребљава се само свеж корен. Може се дуго сачувати свеж у подруму, закопан у влажан песак.

Према ботаничкој класификацији припада породици крсташица (Brassicaceae), пореклом је из југоисточне Европе. У народу је познат под различитим именима, као што су: љути рен, хрен, крен, хрељ, хрин, торман, ледиња андрква, морска ротква, равељ, равет итд.

Богат је витамином Це, природним антибиотицима и етеричним уљима. Корен рена садржи готово пет пута више витамина Це него најпознатији цитруси, као што су лимун и поморанџа. У љутом корену још има калијума, витамина Б1, Б2 и Б6, гвожђа, калцијума, магнезијума и фосфора.

Препоручује се за чишћење крви, избацивање камена и песка из бубрега, за знојење и излучивање мокраће. У народу се користи као лек против болести плућа, реуме, гихта, кијавице, за избацивање секрета из дисајних путева, против скорбута.

Стимулише рад органа за варење, изазива појачану секрецију желудачних и цревних жлезда, као и жучи и панкреаса. Помаже организму да лакше свари тешку храну, смирује алергије и астму, чисти кожу. Због посебног дејства препоручује се као додатак месу. Чак и мале количине корена ове биљке довољне су за стимулисање апетита и побољшање рада црева, а јака антиоксидативна својства чине га моћним савезником у борби против упала, алергија и пада имунитета.

Поред корена, може се користити и млад лист, свежа биљка с цветовима. Они су богати витамином Це и бета-каротеном, а од минерала највише има калијума, калцијума, магнезијума, сумпора, гвожђа и фосфора. Садржи састојке који делују као природни антибиотици.

Међутим, иако рен испољава бројна лековита својства, не би требало прeтеривати јер може да изазове дијареју и повраћање. Не препоручује се особама с акутним упалама унутрашњих органа и трудницама. Прекомерна употреба може да изазове скок крвног притиска и да појача крварење. То је и јак диуретик, а због опасности од дехидратације, требало би да га избегавају и особе које се појачано зноје.

У погледу гајења и производње рен има веома скромне захтеве према спољној средини. Добро подноси чак и врло ниске температуре. Отпоран је на мразеве. Може да расте и на засењеним местима. Сушу добро подноси, али већа и трајнија оскудица у влази појачава рачвање и љутину корена, а смањује сочност. Зато добро реагује на наводњавање. Од прекомерне влаге корен трули.

Сочни корен са пријатном љутином

Добро успева на свим нормалним земљиштима, али се најбољи квалитет и принос добија на плодном, хумусном и лаком земљишту. На тешком земљишту корен се сувише рачва и постаје груб, на јако песковитом је дрвенаст и без карактеристичног укуса и мириса. Не подноси кисела земљишта.

На нашим просторима ретко се гаји као негован засад, већ се остави да спонтано расте као самоникла биљка по баштама, вртовимa и двориштима. Такве биљке имају рачваст, жилав, танак и врло љут корен. Насупрот томе, правилно негован рен образује праве, дуге, глатке и сочне корене с пријатном љутином.

Сади се од августа до касне јесени или што раније у пролеће. Изданци се ваде у јесен или до почетка марта. Вађење се може обавити ручно, плуговима или вадилицама. Принос изданака је 10-50 t/ha. До прераде или продаје чува се у строго контролисаним условима. Надземна маса која се покоси пре вађења изданака може да послужи као силажа или за дестилацију етарског уља.

Политика, Др Марко Љ. Несторовић