Посебан је проблем што је дуг по основу најскупљих, готовинских кредита повећан са 371 на баш ђавољих 666 милијарди динара. А колика би лична потрошња била да нису имали на располагању и тих 5,6 милијарди евра? Квака је само у томе што ће те паре морати да врате, и то са каматама, које су већ значајно порасле, а сасвим је извесно да ће наставити да расту и 2023. Аутоматски ће им за друге потребе остајати све мање, па неће бити изненађење ако „балкански тигар“ и у ери „златног доба“ и догодине остане прикован за дно листе најсиромашнијих европских земаља. 

Срећом за власт, ова вест није добила већи публицитет. Знају сви да Александар Вучић и Ана Брнабић имају преча посла него да се извињавају што су их поново обманули да смо већ по БДП-у претекли Хрватску. У којој, узгред речено, грађани троше 72 одсто просека ЕУ. Елем, ММФ је БДП Србије за 2022. у текућим ценама проценио на 62,7 милијарди, а Хрватске на 69,4 милијарде долара. И ни по јада што опет каскамо за суседима, ионако смо навикли да им гледамо у леђа. Само, како ће председник и премијерка објаснити да смо лане заостајали 4,7 милијарди, а ове године - кад смо их претекли - 6,7 милијарди долара? Ма, нема бриге. Нико их неће ни питати, а и ако их пита, наставиће да певају исту песму. Као да је икоме од њих стало до истине. Да јесте не би упорно понављали да само што нисмо престигли комшије, јер свако може да провери на сајту ММФ-а да је наш БДП у текућим ценама по становнику 2012. каскао за њиховим 53, а сада заостаје 56 одсто. Или на сајту Светске банке, да је, мерено доларима исте куповне снаге, БДП по становнику у Хрватској од 2012. повећан са 11.547 на 14.888, а у Србији са 5.344 на 7.090 долара. Малтене, иста мета, исто одстојање. А ако се мало завири у двориште и других комшија, ситуација постаје депримирајућа, јер је 2012. БДП по становнику у Румунији био 50, а сада је 63,4 одсто већи него у Србији (11.590 према 7.090), док је заостатак за Мађарима повећан са 6.316 на 8.397 евра. 

Још само фали да почну да нас уверавају да ће нам у тој трци за суседима помоћи то што је Влада за државног секретара рада и запошљавања поставила Лава Пајкића, а за директора Фонда ПИО физиотерапеута Рељу Огњеновића. И то након што нам је из Осла Вучић обећао да ће послушати норвешке стручњаке и хитно заменити лоше директоре јавних предузећа. Шта би тек било да није одлучио да на та места доведе „врхунске професионалце“, чија је главна препорука чланска карта СНС-а. Или приватно познанство млађаног директора Фонда ПИО и старијег сина председника државе. Можда ће неко због младих лавова из СНС-а и заборавити на црног пантера из Војводине, али са таквим ликовима бајка о „балканском економском тигру“ тешко да ће имати срећан крај.

НиН, Милан Ћулибрк