Млад човек на њој одлучног и каменог дуго је називан „око соколово“ или „српски извиђач“. Једноставно његов идентитет нико није знао. Нико није ни покушавао да сазна како се зове. Још за време Великог рата фотографија је почела да путује светом. Служила је као симбол оданости војника ратном задатку ради одбране Отаџбине, као симбол концетрације човека у опасном времену - рату, као симбол будности, преданости, озбиљности у обављању ратног задатка…

Стигла је чак до Јапана. Писало се да је један јапански стручњак направио студију о психофизичкој напрегнутости овог ратника. Из погледа “ока соколовог” препознао је како неписмени српски сељак хоће да продре у тајне великог маневра непријателја и да о томе обавести своју команду.

За постојање фотографије и да се налази на њој ратник је сазнао 47 година после завршетка Великог рата. Случајно. Као да је неко провиђење одлучило да је дошао тренутак да свет сазна име „ока соколовог“. А све захваљујући грамофонској плочи „Марш на Дрину“ (Марш “На Дрину”) на чијем омоту је била чувена фотографија. Те 1965. године стари ратници су одмах препознали ратника. Костадинка Савић, из Ниша,  кад је видела омот на плочи, узвикнула је: „Пази, Драгутин Матић ...“ Купила је плочу и послала је у Калетинце код Гаџиног Хана, на Матићеву адресу.

О томе је у књизи „Мој отац - Око соколово„, која је објављена 1998. године поводом 80-годишњице пробоја Солунског фронта, писао његов син, новинар “Политике” Благоје Матић. Видевши слику, Драгутин је, како пише Благоје, узвикнуо: „Јест, то сам ја. Заиста ме сликао…“ Мислио је на новинара који га је фотографисао и „некуд отишао“, није знао ни да је он и преживео, а да је фотографија достигла светску славу.

Сликао га је Самсон Чернов, руски новинар и фоторепортер, дописник листова “Новоја времја” и “Рускоје слово”. Фотографија  Драгутина Матића настала је пред повлачење наше војске преко Албаније. Чернов се нашао на првој линији фронта већ у првим данима Првог светског рата у Србији. Пратио је српске трупе и био на лицу места да сними борбе и разарања градова и населја. Фотографисао је и обичне војнике-селјаке и краља Петра Великог, који је дошао на прву линију фронта да узме учешће у одбрани угрожене отаџбине. Велики руски фотограф и уметник се показао и као велики пожртвовани ратни друг српске војске када је заједно са њом прешао Албанију. Тада је направио своје најболје и вероватно најпотресније фотографије Првог светског рата.“

Драгутин Матић 

Драгутин Матић рођен је 10. јануара 1888. као најмлађе дете оца Пеше и мајке Невене. У породици је било петоро деце. Рано је остао без оца, па га је неговао и подизао најстарији брат Ђорђе (Ђоре). Због тога су га у селу звали „Драгутин Ђорин“. Драгутин у школу није ишао, али је знао да чита и пише. Описменио се у војсци и рату, као и многи његови ратни другови. У раној младости оженио се Круном Ранђеловић из оближњег села Сопотнице. До одласка у војску са њом је изродио четворо деце, а по завршетку војевања добио је и сина Благоја.

Почетком 1910. одлази на одслужење војног рока, у Београд. Регрутован је као коњаник, а касније је прекомандован у пешадију.  У војсци га је затекао Први балкански рат, у коме и он учествује. Био је активни учесник и Другог балканског рата. У оба ова рата војник Матић показао је велику храброст.

Завршисмо са Турцима „лоше - црно“ , прође Кумановска, прође Битољска битка. Чекамо, вели, цивилно одело. Али - опет ратна труба: рат са Бугарима. И њих, рече, средимо. Опет без цивилног одела. Долази Први светски рат - Цер, Колубара, Албанија, Крф, Солун, Кајмакчалан, Горнићевска…

Газило се преко људи, укрштали су се точкови кухиња и лафета, кола и топови, коњи су се пропињали и међусобно уједали готово подивљали од шибања и дража возача, често се није могло ни напред, ни назад.

У оба ова рата војник Матић показао је велику храброст. Избијањем Првог светског рата 1914. Драгутин Матић по трећи пут одлази на фронт. Због показане храбрости и одважности, током Церске и Колубарске битке, војне власти су му повериле задатак извиђача. И баш када је настала чувена фотографија Матић је био у улози извиђача.

Антоније Ђурић у својој књизи “Солунци говоре” (на чијим корицама је, такође, Матићева фотографија) пише:

“Драгутин Матић, коњаник и пешак, није марио за науку и студије, није знао шта је то психологија, он је једино знао да се неопажен привуче непријателју, да га преброји, види како је наоружан, да се затим неопажен врати на положај и о томе обавести своје старешине…

… Сваки његов извештај био је поуздан. И драгоцен. И није чудо што су му старешине, командир чете поручник Александар Мијалковић, командант батаљона капетан Владимир Пешић и командант пука Милић Милићевић, поверавали само оне задатке у којима се испољавају сналажљивост, мудрост, лукавство, срчаност…”.

Ратник се враћа тек 1919. године своме слободном дому. Син је имао годину дана када је тата кренуо у војску, сада је у 11. години. Не познају се. Али - дуг је одужен према Отаџбини. (одломак из књиге „Мој отац Око Соколово“)

Ратовао је пуних шест година, а две године је провео на одслужењу војног рока. За показано јунаштво и храброст, одликован је са више ратних одликовања. По повратку у родно село, вратио се својим свакодневним пословима. Бавио се земљорадњом, а ишао је и у печалбу радећи као циглар и ћерамиџија. Једно време био је чувар градилишта својих рођака Матића у Београду. Своје ратне заслуге никада није истицао, нити је од државе тражио било какву привилегију и бенефицију. Напротив, скромно је истицао „да је то била само његова обавеза према своме народу и отаџбини“.

Ордење и медаље овог храброг српског ратника, на жалост нису сачувани. „Његова жена Круна, плашећи се Бугара, спаковла је одликовања и још нека документа у дрвени сандук и закопала у песак, близу реке. Учинила је то 1941. године. Круна је највише страховала од Бугара, јер је у Првом светском рату била сведок њихових зверстава. Тако су заувек нестала, знамења о сналажљивости и храбрости Драгутина Матића у три рата.“

Цео свој радни и животни век провео је у родном Калетинцу. Из њега је одлазио у војску, рат и печалбу, али му се увек враћао, јер га је неизмерно волео. Крајем децембра 1969. се разболео. Из војног гарнизона у Нишу на Суву Планину је послат војни хеликоптер са лекаром по њега. Међутим, лекар је закључио да Драгутин Матић не би издржао пут до болнице. Умро је два дана касније, 1. јануара 1970.

Драгутину Матицу подигнут је величанствени споменик на тргу испред општине Гаџин Хан. Освештао га је тадашњи владика нишки, а касније почивши српски патријарх Иринеј, било је војних почасти и других свечаности, откривен је 1998. године у оквиру прославе осамдестогодишице ослобођења Србије.

Кућа „Ока Соколовог“ постаје музеј

Уговором о поклону који су 10. јула 2018. године потписали наследници Драгутина Матића и руководство општине Гаџин Хан, породична кућа славног хероја у селу Калетинац, постаће музеј, чиме ће бити сачувана успомена на славног претка.

Запуштена, урушена, зарасла у коров - тако je изгледала кућа чувеног извиђача из Првог светског рата Драгутина Матића у Калетинцу. За реконструкцију куће и ствари које су се тамо затекле, шпорет на дрва, кревет и полице, било је потребно четири милиона динара.

„После реконструкције, кућа Драгутина Матића изгледаће баш онако како је изгледала када је грађена. То значи имаће одлике куће моравског типа, чији је типичан представник угаони трем са кадама, камени под, блатни малтер“, истиче Горан Радосављевић из Завода за заштиту споменика културе у Нишу. У плану је и поправка три и по километра пута до Калетинца, за шта је новац обећало Министарство грађевине. 

„Имајући у виду да је ово пољопривредна општина и да се 90 одсто становништва бави пољопривредом, хтели бисмо мало да укључимо и туризам и да се општина развије и туристички“, каже Марија Цветковић, председница Општине Гаџин Хан.

Извор: Википедија, Антоније Ђурић “Солунци говор”, Благоје Матић “Мој отац - Око соколово”, РТС

Припремила Гордана Радисављевић - Јочић