Битка, највећа коју је српска војска водила у Првом светском рату, почела је тог 16. новембра, а агонија је потрајала пуна два месеца, до 15. јануара. У блату, по мразу, снегу и киши… стално на опрезу, стално у рову и под непријатељском паљбом… без сна и одмора…

А онда је пред Колубарску битку, остарели краљ Петар са оба сина сишао у ров, па оста и забележено, да се овако обратио исцрпљеној и уморној војсци.

„Децо моја! Ви сте се заклели да браните отаџбину и свога краља, али ја вас разрешавам заклетве дате мени, јер животи, и ваши и мој, припадају само Србији за коју морамо сада победити или умрети. Ја сам дошао међу вас да је, са онима који хоће да се боре за њену слободу, одбранимо или погинемо! Сад је дошло време да ми бранимо своју земљу, њиве, огњишта. Међу вама има и оних који су посустали и зато сваки онај који не може, нека слободно одложи оружје и нека се врати кући, ја му праштам. Остали, напред!”

Речи народног краља, „краља Пере”, који је делио судбину своје војске одзвањале су много даље од блатњавог рова.

После тог говора, Врховна комада је дозволила команданту Прве армије генералу Живојину Мишићу одмор за његове ратнике, да попуни редове новим борцима те крене у напад. У складу са брилијантним планом, за место пробоја Мишић је одабрао свој родни крај, падине планине Сувобор, а 3. децембра у седам часова је кренуо удар, тако силовит да се непријатељ дао у панично бекство. У Колубарској бици, која се и данас изучава у војним школама широм света, Аустроугарска је изгубила 27.000, а Србија 22.000 војника, а победник битке Живојин Мишић је добио чин војводе.

Колубарска битка остала је најзначајнија битка коју су војске Краљевине Србије и Аустроугарске водиле у Великом рату. Окончана је успешном српском офанзивом у тренутку када је читав свет очекивао вести о капитулацији Краљевине Србије. За исти тај читав свет, осим за мали број оних који се никада не предају, исход је био изненађујући - српска војска, без хране, одеће и обуће, промрзла и гладна, извојевала је победу над далеко бројнијом и опремљенијом аустроугарској армији.

Немачке новине су после Колубарске битке писале: „Србија је још једном васкрсла из гроба Косова поља, и из Колубарског врела црпиће током читавог једног века горду храброст за највеће битке”.

Политика, Олга Јанковић