Умео је не само да плива кроз ваздух, него је и гинуо да спасе тим. Бацање у ноге противницима је имало високу цену. По преласку у Келн поново је тешко повређен, али је и тамо опет стекао поверење тренера. Међутим, после још једног сличне несреће завршио је 1971. голманску каријеру.

Једном је, баш против клуба, који га је одбио од себе тиме што му није услишио жељу да игра, показао да је имао дар и за стрелца. У шеснаестини финала Купа Југославије (једини пут кад су се „вечити ривали” срели већ на самом почетку тог такмичења, 2. децембра 1959, одлучивали су пенали. Шошкић је, после два одбрањена ударца, као последњи извођач, надмудрио великог Беару, који је у финалу Олимпијских игара 1952. одбранио пенал славном Пушкашу. Тако је Партизан елиминисао ривала, који је претходне сезоне освојио „дуплу круну”, а те сачувао шампионску титулу.

Био је капитен оне генерације, која је играла у финалу Купа шампиона 11. маја 1966. против Реала, пошто је пре тога уклонила с пута прваке Француске (Нант), Западне Немачке (Вердер), Чехословачке (Спарта) и Енглеске (Манчестер јунајтед). Био му је то растанак од Партизана за који је и дебитовао против истог противника. Било је то 29. јануара 1956, у реваншу четвртфинала првог Купа шампиона. Репрезентативац Славко Стојановић, који је у Мадриду примио четири гола, пожалио се да се не осаћа најбоље, па је пред перјаницу Франкове Шпаније, која тада није имала дипломатске односе с Титовом Југославијом, стао голман без искуства. Али, Шошкић се није уплашио (официрско дете, а крв није вода) ни од политичког, ни од спортског притиска... Изгледа да је Шпанцима додатно заледио крв у жилама (играло се у сибирским условима), па је пред крај првог полувремена Ријал промашио пенал (3:0 Партизану није било довољно да избаци Ди Стефанову екипу).

С репрезентацијом је 1960. освојио злато на Олимпијским играма у Риму и сребро у Купу европских нација (прерастао у Европско првенство) у Француској и био четврти на Светском првенству 1962. у Чилеу. Са сваког од тих највећих такмичења му је остао ожиљак на души. У прва два случаја није одређен да брани у финалу, а на шампионату света наш тим није стигао до последње утакмице, јер, опште је мишљење играча, да они одозго нису умели да их воде.

Шошкић, а и саиграчи из његове генерације, окривљују Партизанову управу да нису постали европски прваци, јер она није била на висини таквог тима (и ранијих година су избијали сукоби), па је једва чекала да се ослободи главних играча. У то време је у Југославији не само уведен професионализам, него је дозвољено фудбалерима да каријеру наставе у иностранству.

Кад је завршио играчку каријеру упловио је у тренерске воде. Почео је као помоћник Борису Маровићу у ОФК Београду, а кад је преузео тим на Карабурми је у првој половини седамдесетих година поново оживела романтика. Затим је радио у друголигашу Кикинди, а 1979, у Партизанове најцрње доба (тек у последњем колу обезбедио опстанак у лиги) вратио се у Хумску, где је годинама био на располагању.

Прихватио је 1993. позив свог бившег саиграча Велибора Милутиновића да тренира америчке голмане. На тој дужности је остао и кад се променио селектор, па је после 1994, био у америчкој експедицији и на светским шампионатима 1998, када су Американци били у групи с нашима, и 2002.

Попио је много чаша жучи (најгорча је била она што му није указана прилика да буде тренер првог тима Партизана), али није био злопамтило. Сачувао је благу нарав и за познате и непознате је увек био Шоле. Остао је уз клуб у коме се прославио (и чијој је слави много допринео) и уз спорт коме је посветио цео живот, мада је фудбал престао да буде оно што је у његово време очаравало и старе и младе.

Било је то потпуно другачије време са, за данашње прилике, незамисливим могућностима. Тако је, на пример, у зениту своје популарности појачао рукометаше Партизана против Црвене звезде. И то не као голман, већ као крило!

Политика, Иван Цветковић