Аустроугарска је тражила прилику да објави рат Србији и Црној Гори. У првој деценији 20. века оружјем се звецкало два пута - 1906. године, у Царинском рату, и две године касније, приликом анексије Босне и Херцеговине. Бивајући спремна за рат, повод за напад нашла је у Сарајевском атентату, на Видовдан, 28. јуна 1914. године, када је убијен њен престолонаследник Франц Фердинанд. Према плановима Бечког двора, требало је брзо и ефикасно напасти, а онда и освојити малену Србију. Војни стратези су сматрали да ће њихова моћна сила у свом налету „доручковати на Дрини, ручати на Церу, а вечерати у Нишу”. Ови планови освајача нису се обистинили.

Аустроугарске снаге са 285.000 војника и официра и 3.000 коњаника напале су Србију у зору, 12. августа 1914. године, када је Пета фон Франкова армија започела форсирање Дрине. Када је српској Врховној команди постало јасно да ће тежиште напада бити на западу земље, регент Александар Карађорђевић и војвода Радомир Путник наређују пребацивање снага Друге армије на северозапад, како би она напала бок непријатељских снага који је продирао долином Јадра. Сукоб српске војске са Петом непријатељском армијом почео је у ноћи између 14. и 15. августа. У наредна четири дана српски јунаци освојили су Тројанов и Косанин град на Церу, потом и падине Иверка, спречавајући на тај начин продирање непријатељске војске ка Шапцу.

У потпуности разбијена и деморалисана, аустроугарска војска панично је бежала тамо одакле је и дошла, ка Босни, само са једним питањем: „Где је Дрина?”

Непријатељ је повлачећи се са Цера иза себе оставио велики ратни плен. Према аустроугарским изворима, 23.000 војника избачено је из строја, што погинулих, што рањених; 4.500 војника је заробљено, изгубљена је и бројна ратна техника.

После ослобођења Шапца, 24. августа, Врховна команда Српске краљевске војске саопштила је да, осим заробљеника, на територији Краљевине, нема непријатељских војника. Иако слабије опремљена, српска војска кроз ову битку ишла је срцем, борећи се за слободу своје земље.

Велика победа српске војске на Церу донела је генералу Степи Степановићу чин војводе.

У славу српских јунака у Текеришу, 28. јуна 1928. године, откривена је спомен-костурница. Са врха споменика, величанствене камене громаде, и данас мотри бронзани орао раширених крила са ловоровим венцем у кљуну. Као да чува кости церских јунака, 3.500 српских војника, похрањених у вечном загрљају са непријатељем - војницима Прашког пука.

Планина Цер по много чему је природни феномен западне Србије, али она ипак у свести народа највеће упориште има у историји, по чувеној бици из Првог светског рата. Цер је место на којем негујући културу сећања остајемо на истом опредељењу са нашим прецима - чувајући слободу коју су крвљу својом извојевали.

У име државних органа, венац на споменик палим јунацима положила је Дарија Кисић, министаркa за рад, запошљавање, борачка и социјална питања. Пошту су одали и представници Министарства одбране и Војске Србије, градова Лознице, Шапца и Крупња, представници удружења за неговање традиција ослободилачких ратова Србије. У славу и сећање на једну од најузвишенијих победа српске војске у Првом светском рату, од Лознице до споменика пешице је стигла колона учесника традиционалног „Церског марша”.

Министарка Дарија Кисић поручила је да сви Срби данас треба да осећају огроман понос јер су потомци оних којима је отаџбина била светиња.

- Наши церски јунаци могу бити спокојни, јер је данашња Србија исто толико храбра, и јер је за нас, исто као и пре 108 година, љубав према отаџбини у срцу нашег бића - истакла је министарка Кисић.

Политика, Ивана Јелић