Али, како да одолим! Ако се оних 20 мандата (СПС + ПУПС–Јединствена Србија) придруже оним 78+30, (СРС + ДСС + Нова Србија) онда 102+13+2+4 (ДС, ЛСД, Бошњачкалиста за европски Санџак, Мађарска коалиција) скоро да не заостаје. Није то атлетски фото финиш тркача да 128 побеђује наспрам 121, ту је заиста подељен народ, и не би смело да се донесе никакво половично решење. Пола -пола!
Ко сме да тргује нашим убеђењима?! Треба ли пола земље да буде опозиција?
Национално помирење, по мени, треба да изведу оне странке за које је већина грађана гласала. Не би то морало да буде немогуће, у Немачкој се нешто слично већ догодило, али ја нисам историчар да бих разглабала о томе, ја сам само грађанин који жели напредак својој домовини.
Празних руку, али са вером у души смо дошли на овај свет.
Без вере не бисмо могли ни да проходамо, проговоримо, одрастемо. Вера је све, покретач, мазиво, гориво људског рода. Хоћемо ли празних руку, разочарани да одемо? Већина људи које сам испратила на онај свет отишли су огорчени, живот их је изневерио и они су одустали од даље узалудне битке за своје идеале. Било је међу њима имућних, старих и младих, али живот нас на разне начине, маштовито уме да сломи у парампарчад. Сетила сам се, зато сам ваљда још жива да се сећам, Коче Поповића, политичара, великог ратника и надасве образованог, отменог човека... Био је комуниста, партизански принц… У његовом случају нисам имала ништа против комунизма, заправо мој проблем је увек био у томе што сам била и јесам у исконском смислу комуниста, а комунистички владаоци то нису били, нити су желели да буду. Кочу Поповића нисам лично познавала, осим што сам га сретала ту и тамо на јавним местима... Једном сам ишла Палмотићевом улицом кад сам га угледала како иде према мени. Одмах сам одглумила равнодушан поглед да се не бих одала, да такнем у његову приватност, да примети да сам га препознала. Нисам желела да га ословим, да му кажем да га знам, јер шта бих му рекла кад га нисам познавала?
Било је то давно, још сам припадала женском роду, нисам била бесполно биће као сада, мало сам исправила кичму, заљуљала неприметно кукове. Питала сам се да ли мој парфем допире до њега и кад сам помислила да сам довољно далеко одмакла, опустила се и окренула према њему и гле чуда, изненадила сам га, није очекивао да се дама окрене за њим, гледао ме је. Обоје смо били изненађени и не учинисмо ништа, ни толико да се упознамо да пружимо руку једно другом, јер је и велика Југославија била мала и знао је и он мене као што сам ја знала њега.
Кочу Поповића су комунисти изневерили, њега који им се из племенитих побуда придружио. Допала му се идеја да жртвује себе стварајући људску заједницу у којој ће живети равноправнољуди, где плате неће бити по заслугама него по потреби, где би свако имао довољно за честити живот. А причало се да је потицао из веома богате породице, као и песник Душан Матић, и да су обојица оставили своја богатства и пришли партизанима, а на крају живота су увидели да су сва та богатства шћапили они који су се домогли власти, да су њихове идеале изневерили. Кочу су лукаво изузели из механизма власти, пошто је био заслужан за много тога, нису могли да га баш простачки изоставе и тако једног дана су га устоличили за потпредседника федерације, а другог дана укинули ту функцију! Тако је Коча остао кратких рукава, а шта је после тога било, тога се више не сећам, нисам га сретала, а ни мени нису цветале тикве.
Чини се да на крају сви својевољно одустајемо, не могавши више да подносимо разочарања, напуштамо пределе родне планете.
Ева Рас
Погледајте коментаре