У веома опширном отвореном писму објављеном на сајту Загребачке надбискупије патријарху српском Порфирију, Сабор СПЦ се оптужује да је овом одлуком и обележавањем, како кажу, прихватио реторику и комунистичку пропаганду која је, тврде, препуна неистина и манипулација којима се наводно недужнима покушава пометнути кривица за „наводна мучења и убијања деце која су у хиљадама, управо љубављу и бригом хрватских католика, спашена од смрти и преживела тешке ратне прилике”.

Свети архијерејски сабор СПЦ је, наиме, на мајском заседању прогласио за свете мученике јастребарске и сисачке, а своје место у календару тада су нашли и свети мученици зворничко-тузлански, са датумом празновања 26. маја, као и свети мученици бачки - чије сећање је 10. јануара.

Одлука Сабора је донета на основу Молбе епископа горњокарловачког Герасима који је служио литургију 13. јула у саборном храму Светог Оца Николаја Мирликијског у Карловцу, где је ове године године је први пут молитвено прослављен празник Свете деце новомученика јастребарских и сисачких

Отворено писмо Загребачке надбискупије долази само пар дана пошто је званични Загреб забранио одлазак председника Србије Александра Вучића у Јасеновац са намером да ода пошту жртвама и својим прецима.

По принципу неких хрватских историчара и писаца који су за Јасеновац, иначе, једини у свету који је у свом систему имао и дечји логор, у којем су убијана српска, јеврејска и ромска деца, говорили да то није био логор, већ одмаралиште, тако и Загребачка надбискупија у свом данас објављеном отвореном писму за логор Јастребарско тврде да је то било „прихватилиште” у којем су наводно часне сестре лечиле децу.

Загребачка надбискупија тврди да се одлука Сабора СПЦ, како наводе, „темељи на неистинитим чињеницама”, и да тако нешто, кажу, „може озбиљно да наруши међусобно разумевање и заједничко служење истини између Загребачке црквене покрајине и челништва Српске православне Цркве”.

„Дубоко жалимо за умрлом децом, а та се бол повећава када се њихова страдања покушавају искористити на најгрубљи начин”, пише у отвореном писму надбискупа загребачких. Они сматрају да у погледу недовољно осветљених тема из прошлости односа Хрвата и Срба, католикâ и православних треба да се, „одбаци сваки покушај преузимања и продужавања неистина промовисаних у комунизму, као и њихово прилагођавање неким садашњим идеолошким и политичким циљевима који су супротни Христовом Јеванђељу и ширењу небеског краљевства”.

Ако се, наводи се у писму надбискупа загребачких, вишесложним питањима збрињавања деце у „прихватилиштима у Јастребарском и Сиску приступа некритички, без утемељења на историјским чињеницама и истини, посредно се вређа достојанство понајпре жртава, али и оних који су понижени, због тога што су - што је посве апсурдно - чинили добра дела”.

Загребачки надбискупи сматрају да је реч о клевети која, како кажу, удаљава католике од православних.

Тумачећи Молбу за канонизацију мученика јастребарских и сисачких, бискупима смета навод епископа горњокарловачког Герасима који пише да Епархија горњокарловачка дуже време ради на прикупљању података и то што износи, кажу, тврдњу са закључком да се радило „о страшним и незапамћеним мучењима недужне деце у логору Јастребарски (сиц!) који је био формиран за време Другог светског рата”.

Смета им и што у Молби епископа Герасима пише да је „логор био под управом часних сестара конгрегације Светог Винка Паулског и је тиме директна одговорност за умирање (јасно оквалификирано као усмрћивање) деце приписана и редовницама”.

Наводе и да се у Молби епископа Герасима користи синтагма „приложена сведочанства и историјске чињенице” са тврђењењм да та сведочења, према њиховом тумачењу, са аспекта веродостојности „немају готово никакву вредност”, а оно што се, кажу, назива „историјским чињеницама” с њима су „заправо у дубоком нескладу”.

Примедба је бискупа и то што се у Молби епископа Герасима спомињу архивски документи и бројне научне студије знаменитих историчара које, како кажу, „наводно поткрепљују тврдњу да су та деца страдала 'само зато што су православне вере'“, а да при том кажу није наведено на које се документе и научне радове, као и историчаре то односи.

Загребачки бискупи сматрају и да су „часне сестре (у логору Јастребарско) клеветнички приказане као бешћутне и себичне”.

Посебно примећују да је у Молби епископа Герасима на неколико места споменут и надбискуп Алојзије Степинац и то, како тврде, „с тенденциозним описима и негативним призвуцима у тумачењима, као да је и он био учесник неких злодела која су, наводно, почињена у тим прихватилиштима”.

Иначе је Јастребарско је у историји забележено као дечји концентрациони логор, који је јула 1942. организовао усташки режим Независне Државе Хрватске. Логор Јастребарско био је један од неколико дечјих логора у Независној Држави Хрватској. Поред овог логора за децу постојали су и дечији логори у Сиску и Лоборграду. Логор је основан 12. јула 1942. према одлуци поглавника Независне Државе Хрватске Анте Павелића. У логору је према подацима Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача НР Хрватске било заточено 3.336 деце, углавном пореклом са подручја Козаре и Кордуна. Према истом извору, у логору је до краја октобра 1942. умрло најмање 449 деце. Према подацима Драгоја Лукића, у логору је умрло 768 деце.

Танјуг