Уз обалу може да се види по који пецарош како мирно седи и чека да се јадан од штапова затресе. Они храбрији испловљавају чамцима на сред Дунава, никада сами због кошаве која изгледа наивно само док плеше са ветрењачама које се протежу дуж румунске обале. Треба се наоружати нечим топлијим чак и лети.

,,Ми смо већ навикли на њу, али ми аласи никад не идемо сами, она је најјача ујутро кад испловљавамо. Ако планирате шетњу поред Дунава морате ставити капу. Ово је било једно од ретких лета где си предвече могао да шеташ лако обучен”, наставља са причом наш саговорник.

На средини природне границе између Румуније и Србије налази се вечна тапија мира. Готово све дунавске аде и Молдавско острво, млади Александар Карађорђевић дао је за руку румунске принцезе Марије. На питање румунског краља ,,Шта ћемо са острвима?”, заљубљени престолонаследник је одговорио да острва треба да припадну Румунији, јер су зелена као принцезине очи.

Обронци Карпата и заласци сунца најлепши су када се гледају из парка који се налази поред хотела ,,Голубачки град”. У овом малом парку има тек неколико клупа и пар кестенова, али су мештани посебно везани за овај парк, а судећи по причи и пола Србије. ,,У овом парку први пут се пољубило пола Србије, када се одржавају екскурзије деца буду смештена у нашем хотелу.

Од кад су због Короне укинули екскурзије, нестали су пољупци. Када се све врати у нормалу неке нове генерације скриваће се испод крошњи у парку”, наводи рецепционарка хотела ,,Голубачки град” Миланка Илић.

Први сусрет 

Што сте ближи средњовековном здању на Ридан стени, оно вас све више осваја. На уласку у комплекс може да се примети аутентичан изглед Дунава који се стапа са тврђавом. На површини су локвањи и трава, а на дну је песак. На том се месту налазила лука, али су њени остаци потопљени у изградњи хидроелектране Ђердап. Тај по мало суров изглед дунавске обале и тврђаве још више истиче уредно сређена стаза, подшишана трава, и цвеће доминантно црвене боје. Будући да се Ридан стена налази на самом улазу у национални парк флора и фауна су остале нетакнуте током реконструкције.

,,У НП Ђердап живе поскоци. Тако их има и на подручју око тврђаве, на вишим кулама и стенама крај њих, али како број посетилаца расте, тако се и змије повлаче на подручје које је удаљеније од људи. То је некако постала прва асоцијација за Голубац... али све је то пренадувано... хоћу да кажем - нема толико змија колико се о томе прича”, наводи историчар Јован Коцмановић.

Усамљена сестра

Најмађа кула, Турска кула је прва са којом се поздрављате када кренете у освајање тврђаве. Одовојена палатом усамљено стоји, далеко од осталих 9 сестара. Једним делом налази се у води. Тек када се нађете у њеном средишту видите колико је ниска. Са свих страна окружена је каменим зидинама. Ова кула била је разлог забуне током реконструкције.

,,Радови су напредовали, месецима смо градили, а онда су само дошли и рекли нам да све мора да се руши. За обнову смо користили жути турски камен који није био одговарајући”, каже радник Никола који је радио на реконструкцији куле.

Прелазна линија између старог и обновљеног дела зидина јасно је уочљива. Тешко је замислити да

је камење на необновљеним деловима некад било бело. Векови су голубије сиву претворили у жуту. Османлије су је употпуниле топовским отворима. Међу зидинама налази се велико топовско ђуле. Кад год су после битке обнављали урушене зидине, обичај је био да се неко оружје сазида у утврђењу, па су се тако једном давно одлучили за њега.

,,Имала је улогу топoвске куле са које је војна посада артиљеријом бранила тврђаву од нападача који би долазио са Дунава”, наводи историчар Јован Коцмановић.

Проклета Јерина

Историјски извори који говоре о средњовековном Голупцу су јако оскудни. Махом су то угарске хронике писане на латинском језику и нису приређене за нашег свременог читаоца.

,,Изворе је читао Сима Ћирковић на основу њих је написао до сада најбољу историјску монографију о средњовековном Голупцу. Из његовог дела, стиче се утисак да је о Голупцу писано мало и да се он помиње углавном у контексту српско-мађарских сукоба током 14. века, али нигде не помиње неки детаљнији опис самог утврђења.” наставља Коцмановић.

Мистериозно утврђење које историчарима не даје много простора за чињенице инспирисало је многа народна предања која се генерацијама преносе у овом крају. Једно од њих је везана за владарку из 15. века Ирину Картакузину у српском народу позната као ,,Проклета Јерина”. Најомраженија жена у српској историји била је удата за Ђурађа Бранковића, пореклом из Грчке. Савремени житељи околних села на питање ко је саградио Голубачку тврђаву дају недвосмислени одговор- Проклета Јерина. Као доказ наводе да је у највишој кули тврђаве гајила голубове.

,,Јеринино име везано је за читав низ данас урушених тврђава. Њено име постало је синоним за старе, високе, беле бедеме. Ако би поверовали тим причама изгледало би да је Јерина саградила скоро све тврђаве на простору наше земље” , наглашава историчар Јован.

Скривени витез међу зидинама

Колико су куле биле неприступачне верно доказују и металне степенице које воде до њих. Веома су уске и подсећају на скелу. Када се много људи пење у исто време метал одзвања, ко се заборави, може помислити да се чују оклопи древних витезова. Степенице се налазе на свим кулама,а највише одзвањају на кулама четвртастог облика. Једна од четири куле четвртастог облика могу вам се учинити познато. Гледате у кулу, а у глави вам се ствара слика Манасије, задужбине деспота Стефана Лазаревића.

,,Археолози сматрају да је током 14. века постојало само две куле, односно Шешир кула и кула која се налази испод ње. Оне су првобитне, све остале (осим турске куле) настале су током управе деспота Стефана” наставља са причом Коцмановић.

Најскривенија од ове четри куле крила је у себи тајну која је откривена током обнове. У кули су пронађени остаци православне капеле.

Господари Голупца

Током историје Мађари, Турци и Срби улазили су у сукобе. Сви су они имали исти циљ да постану господари тврђаве. Данас је тај сукоб пренет на научне кругове. Мађарски и српски научници сукобљавају се око тога чији су преци основали тврђаву.

,,То питање нема дефинитиван одговор. Први извор је из прве половине 14. века. На основу њега се може закључити да је тврђава две године раније била у поседу мађарског феудалца Николе Банфија, то је једина необорива чињеница која се може изоловати из тог списа. Ову чињеницу мађарски истраживачи користе у прилог теорији да су утврђење подигли њихови преци у првој половини 14. века. Наши истраживачи се ослањају на закључке филолога. Филилози су закључили да су Мађари за словенске појмове, који су њима били туђи, а које су присвојали, користили

наставак „ОЦЗ“. У мађарским списима Голубац се назива Галамбоцз. Зато филолози сматрају да је реч о словенском тј. српском утврђењу који је у неком моменту потпао под угарску власт”, наводи историчар Коцмановић.

Донжон кула

Донжон кула је највиша кула тврђаве. Значење ове француске речи јесте доминантна, недодирљива, али право значење схватићете тек када се осмелите на последњу, најтежу црну зону која се завршава овом кулом. Овакве куле су често имале функцију затвора за важне политичке заробљенике. Има нечег чаробног у њој. Чак је ни функција тамнице не спречава да нуди најлепши поглед од свих њених сестара. Тај поглед чини да заборавите умор и поново чујете витезове. Познатији назив ове куле је „Шешир кула“. Овом називу кумовао је путописац Феликс Каниц кога је она због своја два спрата подсетила на цилиндар. Помиње је у контексту

легенде о византијској принцези Јелени која је у њој тамновала. Док је била заточена принцеза је ту хранила голубове и одатле назив тврђаве Голубац. Поглед кроз мале отворе на кули пружа се дуж Ђердапске клисуре, јасно се уочава разлика између најширег дела, чија је почетна тачка тврђава и најужег, који се налази низводно у самој клисури.

,,За време Совјета Румуни су бежали преко најужег дела Дунава за Југославију, а из Југославије даље у Европу. Пловили су на великим тракторским гумама преко Дунава, то је био њихов спас од беде и сиромаштва”, испричао нам је деда Мачак неколико сати раније.

Голуб остаје у свом гнезду

Кроз Голубачку тврђаву протутњале су војске бројних народа. Сви народи тврђаву су називали по голубу. Не постоји историјска чињеница ко и кад јој је дао назив, објашњење можемо наћи у бројним причама које вековима одзвањају њеним зидовима. Једна од њих каже да су куле због своје боје из далека личиле на голубове у гнезду. Друга, много познатија прича о лепој девојци Голубини која је била несрећно удата за турског заповедника. Због неузвраћене љубави, муж ју је затворио у Шешир кулу. Девојка је била усамљена, једино друштво су јој правили

голубови. Један дан Турчин је одлучио да разреши односе са својом женом и одвезао је чамцем до стене Бабакај, коју и данас можете да видити са видиковца на тврђаве. Везао је ланцем за стену не би ли је натерао да се покаје. Голубина се није покајала, остала је везана за стену. Док није умрла, голубови су јој доносили храну у знак захвалности што је она њих хранила док је била у тамници. Наш народ је дуго био у заблуди, преводио је погрешно бабакај као покај се, иако су у основи имена речи отац и стена.

,,Прича о Голубини је у ствари народно предање просуто на папир онако како сам је ја слушао кад сам био мали од мојих деда и баба. Моје мишљење је да је ова прича настала крајем 18. века, односно у годинама уочи Првог српског устанка и да она одражава духовну климу у српском народу уочи револуције. Прича је карактеристична за то доба, јер је све турско омражено, брутално и негативно... а девојка је нека врста метафоре за утамничени српски народ. Она пати, робује, страда, али то чини свесно и својевољно, само из разлога што не пристаје на љубав са Турчином, односно на суживот и заједницу са њим. Она је заљубљена у

другог, она жели слободу коју јој паша неће дати и зато ће пре стардати на суровој стени него што ће се помирити са својом несрћном брачном везом”, прича историчар Јован Коцмановић. Ланац којим је девојка била везана повезан је другим крајем са тврђавом. Немогуће га је приметити док се Дунав не узбурка и не избаци га на површину. Овај ланац имао је велики економски значај за тврђаву. Стражари на тврђави дизали су га како би бродови могли да плове даље кроз Ђердапску клисуру, само ако би морнари платили таксу. Док се спуштате са кула чује се Дунав који удара о ланац, они маштовитији замишљаће да чују звецкање самострела,

будака, калпака, копља…

Што више истражујете Голубачку тврђаву она вас све више осваја. Њен начин опстанка је да вас освоји држећи вас у заблуди да ви њу освајате, некада војске сада туристе.

Голуб остаје у свом гнезду вечно непобедив.

Јована Љубинковић, Радио Оаза
Погледајте

Голубачка тврђава засијала новим сјајем

и

https://www.youtube.com/watch?v=wtxHT3ZtOgc

Тврђаве на Дунаву: Тврђава Голубац