Зова (sambucus nigra, caprifoliaceae) најчешће расте на сунчаним шумским крчевинама, ободима шума и у светлим шумама Европе, Африке и Азије као грм или ниско дрво висине 2-3 м, мада понекада стабло може достићи висину и до 10 м.

Кора на стаблу је сивосмеђа и испуцала, младе гранчице су зелене са упадљивим лентицелама а на прелому се види бела, мека срж. Листови су наспрамни, непарно перасто сложени, цветови су у цимозним штитоликим цвастима са белим или жућкастим цветовима јаког мириса.

Плод је сјајна, црно-љубичаста округла коштуница са црвеним соком.

Расте у средњој и јужној Европи, Малој Азији и на Кавказу, по шумама, запуштеним местима, око насеља, а гаји се и по парковима.

Зова се убраја у најстарије лековито биље: докази о њеној употреби нађени су у археолошким налазиштима која потичу још из каменог и бронзаног доба. Међу првима описао ју је у својим списима Теофраст, док Диосокрид у својим делима помиње многе начине њене примене у сврху лечења. 
Као лековити део биљке користи се: Осушен цвет (Sambuci flos) и плод (Sambuci fructus)