Државни сабор у српском престоном граду Скопљу 20. маја 1349. године je усвојио је први део Душановог законика, тј. "Законик благовјернаго цара Стефана", како је гласио званичан назив, којим су утврђена општа начела уређења тада најмоћније државе на југоистоку Европе, који садржи 135 чланова. Поред одредаба уставног карактера, Законик је регулисао права сталежа, штитећи и најниже сталеже, а имао је и казнено-правне и процесно-правне одредбе и одредбе из породичног и наследног права.
Законик је 1354. допуњен другим делом на Државном сабору у Серезу.
Рађен је на основу обичајног права, црквеног законодавства и ромејског (византијског) права. Иако је феудалног карактера, одликује се хуманошћу: заштићена су права најнижих слојева. Прокламовао је начело законитости - закон је јачи и од супротне воље владара. Сачувано је 25 преписа, али оригинал није.