Дан туге и поноса

Крајем марта 1941. године управница Дунавског обданишта, које и данас столује на углу Душанове и Улице Тадеуша Кошћушка, организовала је за малишане десетодневни боравак на Космају. А онда је комшиници, госпођи Босиљки Јанковић, у поверењу рекла да би на тај излет, уз синове Петра и Љубишу, требало да пошаље и ћерке Веру и Милицу, већ увелико школарце. Да ли је нешто знала или само слутила, неважно је, али деца су се вратила у Београд жива и здрава тек на јесен и тако избегла да 6. априла скончају под рушевинама породичне куће у Јеврејској улици, на Дорћолу.

Да се спрема неко зло, могло се наслутити и по томе што је највредније из фундуса Народне библиотеке неколико дана раније послато ка Подгорици запаковано у девет великих сандука с надом да ће се домоћи Лондона, чиме је донекле умањена трагедија изазвана вандалским чином бомбардовања тог посвећеног места... иако на Варош капији није било ни фортификација нити војних објеката (израз „колатерална штета” ушао је у употребу тек 1999, зна се и зашто, не поновило се никад и ником).

Београђани који у току четири налета немачких „штука” нису били те среће, сахрањивани су у засебној парцели Новог гробља, а после уређења целог комплекса на плочама су исписана имена 646 препознатих, уз неке доступне податке о месту погибије за 909 неидентификованих мушкараца, 393 жене и 59 малишана, мада их је вероватно било више јер су неке жртве покопане на месту погибије, као што је било са страдалима у склоништу у порти Вазнесењске цркве.