Нико није могао да претпостави да је то у ствари био увод у крвави и незапамћени пир злочинца и агресора само десет вечери након тога, 5. априла увече.

Сирене су огласиле опасност у 20.20 сати, први пут после Другог светског рата. Мирно вече у Алексиначком Поморављу после злослутног и болног јаука сирена претворило се у слутње на несрећу и најгоре, најављена је смрт која је стигла нешто више од сата времена касније. Тачно  у 21.35 сати агресија у режији 19 најмоћнијих светских сила на СР Југославију и Србију, уз незапамћено и незабележно у историји гажење свих међународних правних норми, свих ратних конвенција и људскости, показала је своје право лице. И намеру, свакако.

Алексинац се те вечери и ноћи нашао међу градовима које је по нечијој замисли требало убити, међу онима који су највише и најтеже страдали. Авиони злочиначке солдатеске НАТО-а обрушили су се на град и испалили седам разорних пројектила, а онда у бришућем лету побегли у небо из којег су се мучки и појавили, оставивши иза себе пустош, угашене животе, осакаћене људе и разорене душе, срушене породичне куће и стамбене зграде.

У ноћи ужаса и страве 5. априла увече посејани су товари смрти на Алексинац. Погођено је срце градића на Моравици и Јужној Морави, срушено је четрдесетак породичних кућа, два велика стамбена објекта са преко стотину станова, Дом здравља, Хитна помоћ и друге здравствене службе, пословне зграде, трговине и локали, образовне установе...

До јутра и освита зоре спасиоци и комшије извлачили су из рушевина у улицама Вука Караџића и Душана Тривунца погинуле, унесрећене и повређене. Притекли солидарно и брзо у великој невољи, аутомобили Хитне помоћи из Ниша, Крушевца, Сокобање, Прокупља и других градова и места у овом делу наше Србије превозили су најтеже страдале на клинике нишког Клиничког центра. Двадесетак најтеже повређених и рањених Алексинчана те ноћи у бомбардовању збринуто је у овој нишкој медицинској установи, исто толико у алексиначкој болници...

За 12 житеља Алексинца, међутим, спаса није било. Погинули су те ноћи. А на осуду овог злочина у целом свету, нечувен и несхватљив одговор препун цинизма, објашњење НАТО злочинаца о случајној грешци, о „колатералној штети”, изазвало је још веће огорчење о „делима” тог и таквог „милосрдног анђела”.

У јутро и пре подне дан после погрома Алексинца, у срушен и уништен градић стигли су домаћи и међународни званичници из поштеног и мирољубивог света да се увере у разбојништво бахатих и нецивилизованих пилота северне алијансе.

Алексинац је тог 6. априла 1999. године, дан после страдања од поштеног и хуманог света назван „Српском Хирошимом”.

То, међутим, није ни на трен зауставило захукталу ратно-злочиначку НАТО машинерију, која је наставила „грешком” да убија цивиле и недужне по Србији и СР Југославији. У уништеном возу погођеном авио-ракетом на мосту у Грделичкој клисури живот су изгубили сви путници чија је угљенисана тела прихватила и ко зна где тог ратног пролећа однела родна Морава. Међу страдалим било је и четворо становника Алексинца и са њима дете од тек пет година. Април и мај ’99. донели су бол и сузе и Сурдулици, Нишу на који су бачене први пут свим светским конвенцијама забрањене „касетне бомбе” и у којем је живот изгубило више од 60 цивила, а преко 350 тешко и лакше рањено. Гине се под авио- ракетама на мосту преко Велике Мораве код Варварина, свуда диљем Србије...

А на десетак дана пре краја бомбардовања опет се Алексинац нашао на мети агресорских пилота – 28. маја на становнике Новог насеља испаљено је осам ракета и бомби. Погинуло је још троје становника овог градића, а десетак је повређено и рањено...

Укупно је на Алексинац и околна места током 11 недеља агресије испаљено 65 авио- пројектила, на сам град 21, погинуло је и од последица бомбардовања преминуло је 20 цивила, теже и лакше повређено више од стотину, срушено је потпуно 50, значајно урушено 120, а оштећења претрпело још 688 породичних кућа... У алексиначким стамбеним зградама неусловна су после бомбардовања била за становање и живот 752 објекта. Носиоци новог светског поретка од 24. марта до 11. јуна уништили су целокупну привреду и делом алексиначко здравство, школство и културу.

Нека ми буде дозвољено да цитирам поштованог колегу и некадашњег алексиначког новинара Часлава Васиљевића, који је после страдања Алексинца у априлу и мају 1999. године на Телевизији ВТВ, где је радио, рекао: ,,Последице ове катастрофе ће се дуго осећати. Не знам да ли ће се и када залечити ране овог безумља и бесмилса, али знам шта сам стално говорио приликом извештавања о бомбардовању и што ћу увек понављати: Живеће овај народ.”

Од почетка 16. века, тачније од 1516. године, када се у писаним документима први пут помиње, Алексинац је био небројено пута рушен и грађен, па опет рушен... Пролазиле су кроз њега и велике и мале војске и све га рушиле, жариле и палиле, уништавале до темеља.

На раскрсници светова и, како рече алексиначки песник Братислав Милановић „насред Балканске промаје”, судбина је Алексинцу одредила да нестаје и настаје, да буде симбол страдања, али и увек после тога, и попут феникса, симбол уздизања.

И, симбол непокора.

Политика, Тома Тодоровић