То отприлике тврди легенда која се шири већ деценијама у разним варијантама, али у основи увек говори како је Немачка 1991. године „преурањеним признањем Хрватске и Словеније“ покренула крвави распад Југославије. У зависности од заговорника, тај наратив протеже се све до данас, па се Берлин тако може делимично учинити одговорним и за актуелне спорове на Балкану.

Међу онима који заступају такве оптужбе су и умови као што је амерички лингвиста Ноам Чомски. Он тврди да је политика Бона 1991. била „рецепт за грађански рат“ у Југославији. Годинама он неувијено инсинуира да су Хелмут Кол и његов министар спољних послова Ханс-Дитрих Геншер, као неку врсту наставка Хитлерове освајачке политике, оживели савез који је Немачка имала од 1941. до 1945. са злочиначком и убилачком хрватском усташком државом. Немачка је наводно желела рат на Балкану како би на рушевинама мултиетничке социјалистичке државе повратила превласт у југоисточној Европи.

Није свака апсурдно тврђење вредно раскринкавања, али Чомски у том уверењу није сам. Књиге, чланци и наводно научни прилози о "немачком разарању Југославије" чине тешко прегледну збирку пребацивања кривице са стотинама текстова. Није изненађујуће то да су бивши актери, као француски председник Франсоа Митеран или британски премијера Џон Мејџор, касније у мемоарима или интервјуима сачувани у различитим варијантама те легенде.

Од 1992. године су Париз, а пре свега Лондон, играли кобну улогу у Босни и Херцеговини и са тога су касније покушавали да скрену пажњу. Када је "Монд" 1991. био уверен да се поново чују немачко-хрватска нацистичка звона или када је британски публициста Миша Глени у "New York Review of Books" оптужио Немачку да је признала Хрватску и Словенију у политичком акту "сумњиве моралне вредности" и не обазирући се на демократске стандарде, то су били примери новинарског писања на начин које је и данас присутан: Немачка је крива. И на немачком говорном подручју то гледиште до дан-данас има своје присталице.

Али, заговорници тезе о деструктивној немачкој посебној улози до сада су били ускраћени за један централни извор: досијеи сачувани у политичком архиву немачког Министарства спољних послова нису били доступни. Они су отворени тек од почетка године, после уобичајеног периода блокирања од 30 година - и свако ко проучи материјал видеће да нема никаквих назнака које би поткрепиле тврдњу да је Бон намерно довео до разбијања Југославије 1991. године. Баш супротно: стотине извештаја о стању на терену из немачке амбасаде у Београду и генералног конзулата у Загребу, бележака, транскрипата састанака у кабинету министра, записника Колових и Геншерових разговора са српским председником Слободаном Милошевићем, његовим хрватским панданом Фрањом Туђманом и другим актерима у Југославији, сугеришу да Бон дуго, предуго није хтео да увиди да се југословенска држава, деценијама цењена као несврстани фактор стабилности, није могла спасити, већ и због тога јер власти у Београду, Загребу и Љубљани из различитих разлога уопште нису ни хтеле да је спасу.

Тачно је, међутим, да се немачка позиција променила под утиском ескалације сукоба. Став који се још увек чврсто бранио почетком 1991, да се Југославија мора сачувати по сваку цену, поступно је губио подршку, иако се пре свих немачка амбасада у Београду држала фикције да се југословенска држава може некако закрпити и против воље њених највећих народа. Будући да се то из дана у дан показивало као све илузорније, у јесен 1991. превладала је друга линија. Кол и Геншер дошли су до закључка да би признање Словеније и Хрватске представљало мање зло у југословенској дилеми. После тога су били спремни - и у тој тачки је бајка о самосталном немачком деловању донекле тачна - да бране своје стајалиште од приговора из Вашингтона, Лондона и Париза.

Очување Југославије је интерес Запада

Међутим, још почетком 1991. Бон је следио једну другу линију. Међу многим документима који то доказују је белешка Министарства спољних послова од 4. јануара 1991, направљена у оквиру припреме за предстојеће француско-немачке консултације, које су требале да укључују и усаглашавање ставова о Југославији. У њој се наводи немачки став: "У интересу европске стабилности, интереси Запада морају и даље да буду усмерени на очување Југославије". Тако је било и крајем месеца када је немачки амбасадор у Београду Хансјерг Ајф написао извештај Бону у којем је сажео педесетоминутни разговор који је водио са Фрањом Туђманом у Загребу.

У свом стандардном шифрираном телексу, који је запримљен у Бону 30. јануара, амбасадор извештава да је Туђман после разговора одлетео у Беч, "где су га примили председник Валдхајм и канцелар Враницки". У Бону су у то време још стриктно одбијали сусрет са Туђманом на највишем нивоу, како не би били оптужени за мешање у југословенске унутрашње ствари. Ајф сугерише да би можда било добро да Бон следи пример Беча и размисли о "попуштању досадашњег стандарда". Међутим, то не наилази на добар одјек. Један службеник - вероватно Михаел Либал, шеф одељења за Балкан у немачком Министарству спољних послова - коментарише предлог руком уз опаску: "Аустрија НИЈЕ мерило за нас!"

И Туђманови покушаји да заобилазним путем дође до директног сусрета са Колом и Геншером су пропали. О томе сведочи извештај немачког амбасадора при НАТО у Бриселу Ханса-Фридриха фон Плеца. Он је 26. фебруара известио Бон да је на "приватном ручку" амбасадора НАТО било речи и о томе да је генерални секретар НАТО Манфред Вернер, суочен са Туђмановим захтевом за разговоре "путем ’приватних канала’ (очигледно преко баварских представника)". "Његова - негативна - реакција наишла је на неподељено одобравање", извештава Фон Плец.

Чак и када су Словенија и Хрватска 25. јуна 1991. прогласиле независност, став Бона остао је негативан. Још истог дана су амбасадор Ајф у Београду и генерални конзул Ханс Јулиус Болт у Загребу, добили из Бона упутства под насловом "Изјава за новинаре". На сва питања о немачком гледишту требало је одговорити: "Немачка савезна влада, заједно са својим партнерима у Европској заједници, увек се залагала за очување јединства Југославије на демократским основама и уз поштовање људских и мањинских права… Питање признавања самосталности Словеније и Хрватске тренутно се не поставља".

За интерну употребу у разговорима с југословенским политичарима, Бон дипломатама предлаже и следећи аргумент: с обзиром на то да се не може предвидети хоће ли остале југословенске републике да прихвате одвајање Хрватске и Словеније, "рано признање представљало би мешање у унутрашње ствари Југославије. У сваком случају, остваривање права на самоопредељење не може се посматрати одвојено од обавезе уздржавања од једностраних радњи на штету осталих припадника мултиетничке државе и настојања да се с њима нађе споразумно решење". Два дана касније, у извештају о ситуацији стоји да су Геншер и италијански министар спољних послова Ђани де Микелис, телефоном уверавали југословенског министра спољних послова Будимира Лончара да ће "само Југославија бити призната. Оба министра подржавају процес демократизације у Југославији и њену територијалну целовитост".

"Распад и поновно успостављање Југославије. Тезе и антитезе"

Али, интерно је већ у то време унутар немачког Министарства почело да долази до промене у размишљању. Потврда за то је текст под насловом "Распад и поновно успостављање Југославије. Тезе и антитезе", који има 13 страница и класификован је као "Тајно. Само за службену употребу". Тај документ, што је сасвим неуобичајено, није ни датиран, ни потписан, није забележено из ког одељења долази. Осим тога, не постоји ни списак особа који би упућивао на то колико је широк круг људи који га је добио. Но, с обзиром на то како је документ архивиран, може се претпоставити да је био написан у јуну и да је дошао из Штаба за планирање.

То је нека врста труста мозгова Министарства спољних послова који има званичну дозволу за неспутано, неортодоксно и слободно размишљање. Ослобођени ограничења и обзира који произлазе из свакодневног рада, ту окупљене паметне главе требало би да размишљају неконвенционално и анализирају све могуће сценарије спољнополитичког развоја неке ситуације. У том тексту се пореде аргументи за и против признања Словеније и Хрватске.

Против признања распада Југославије, односно залагања за неку "обнову" Југославије, говори процена да у том случају прети рат. Мора се обезбедити да Хрвати и Срби "поново не подлегну искушењу и покушају да анектирају Босну и Херцеговину, укључујући и муслимане који тамо живе", наводи се. Осим тога, важно је укључити Србију: "Изолована Србија вероватно ће показати још мање склоности за ревизију своје политике на Косову, од Србије која, заједно са другим републикама, покушава да се приближи Европи". Зато се Југославија, "у неком облику", мора сачувати, јер су, "са изузетком централне Србије, крајеви у којима живе Срби, Хрвати и босански Муслимани толико међусобно испреплетени, да је стварање чистих националних држава немогуће", наводи се у тој аргументацији.

Промена става

У месецима који су уследили, међутим, у Бону су све више на тежини добили они аргументи изложени у документу, према којима би признање Хрватске и Словеније било мање зло. Између осталог, ту се указивало на драстичан пад ауторитета југословенске владе, која готово да више и нема никаквог утицаја на републике. При том су анонимни аутори све само не одушевљени крајем Југославије који је био на помолу: "Свакако је јасно да би међународној заједници, а посебно Европској заједници, било лакше да имају посла са једном југословенском државом, него са низом мањих, нужно нестабилних и у неким случајевима (Босна и Херцеговина, Македонија) једва одрживих држава-наследница", наводи се.

Али затим се у тексту додаје: "Ако ово буде водеће начело нашег понашања према појединим југословенским народима, а да при том не покажемо барем разумевање за бриге и жеље несрпских народа, могли бисмо се наћи под сумњом да цинично стајемо на страну јачег, дакле Србије". Зато Хрватска мора Србима да призна право на "стварну политичку аутономију" на својој територији, "која гарантује физичку заштиту, као и економски и културни развој у несметаном контакту са својим сународницима у Републици Србији".

Та промена става може се разумети пре свега када се има на уму развој догађаја у Југославији у другој половини 1991. године. Као реакција на словеначко проглашење независности, "Југословенска народна армија", која је тада већ била под великом доминацијом Срба, покушала је у такозваном десетодневном рату да поврати контролу над Словенијом и југословенским границама. Геншер је био огорчен. Размештање војске "није ничим, апсолутно ничим оправдано", рекао је 1. јула уочи састанка са Слободаном Милошевићем у Београду.

Туђман у Бону: Без црвеног тепиха

Једна од последица поступне промене курса у Бону било је и то да Туђманови покушаји да се сретне са Колом и Геншером више нису били глатко одбијани. После разговора у Бечу, Будимпешти и Лондону, и пошто су га у Италији примили и председник Франческо Косига и премијер Ђулио Андреоти, Туђман је 18. јула могао да дође на разговоре и у Бон. Али при том се хтело да се осигура да он то не може да схвати као потврду немачке спремности да призна хрватску жељу за самосталношћу. У поднеску канцеларском уреду од 4. јула, Одељење 215 Министарства спољних послова, које је надлежно за Југославију, саставило је у вези са тим предлоге и притом упозорило да је важно "избећи сваки привид признања. Пуки разговори, на шта смо начелно спремни са свима, сами по себи не могу донети признање".

Затим се предлаже да се Туђман прими на најнижем могућем нивоу протокола: "Састанак на аеродрому од стране протоколарног службеника (а не главног шефа протокола). Нема црвеног тепиха. Полицијско командно возило [без почасне пратње (мотоцикли)], нема хрватских обележја на возилима, нема хрватских застава. По потреби смештај у хотел (не на Петерсбергу - званични хотел за госте немачке државе, прим. прев). Преузимање трошкова. Разговор са савезним канцеларом (без хране)". У "Предлогу за расправу", који је за Геншера саставило Министарство спољних послова, осим тога се сугерише да би, ако Туђман затражи немачко признање Хрватске, најбољи одговор био да та тема није на дневном реду, јер би признање представљало "мешање у унутарјугословенски процес разјашњавања".

Али, документа из недеља које су уследиле јасно показују како се став Бона, с обзиром на поплаву вести о крвавим сукобима, акцијама војске против хрватских и словеначких цивила, терору српских и хрватских добровољаца, непоштовању договора о прекидима ватре и неуспеху различитих рунди преговора, од касног лета 1991, све више окретао у правцу признања. То је било повезано и с ефектом који је крвопролиће на Балкану имало на медијско извештавање, јавно мњење, као и расположење у странкама, укључујући и већи део опозиције. Нарочито је заменик председника посланичке групе Социјалдемократа (СПД), Норберт Ганзел, водио кампању и у јавности и иза кулиса о томе како је неопходно престати да се пориче неминовност распада Југославије.

Хрватска и решавање питања мањина

Пошто је војска почела насилно да интервенише и у сукобу у Хрватској - наводно "како би раздвојила сукобљене стране", а у ствари увек на страни српских добровољаца - Геншер је 26. августа позвао југословенског амбасадора у Бону Бориса Фрлеца к себи кући. "Ако примирје не почне одмах да се поштује, немачка влада ће морати да преиспита питање признања Словеније и Хрватске. У том случају, она ће се за то заложити и у оквирима Европске заједнице", запретио је Геншер том дипломати - с чиме се он сложио. Оружане снаге Југославије "више нису народна војска, с обзиром на то да ту више нису заступљени Словенци, Хрвати и Македонци. Дакле, реч је о чисто српској војсци која врши агресију на Хрватску", одговорио је Фрлец, Словенац, стоји у транскрипту разговора. Убрзо после тога, он је у знак протеста иступио из југословенске дипломатске службе.

Према једном другом архивираном транскрипту, Хелмут Кол је новоименованом хрватском министру спољних послова Звонимиру Шепаровићу, током разговора у Бону 8. октобра 1991. рекао да је "у дугим разговорима успео да увери француског председника Митерана да се по том питању покрене". Али, пресудно би било то да Хрватска реши "питање мањина". И заиста, за немачку владу је признавање Хрватске (словеначки случај био је мање проблематичан) сада зависило од тога да ли ће тамошња српска мањина да добије опсежна права - и то кроз уставни закон који ће парламент да одобри двотрећинском већином. У ту сврху, Геншер је у новембру "понудио" Хрватској слање једног немачког стручњака као саветника.

С обзиром на то да је Бон у међувремену заиста постао главни заговорник хрватске тежње за самосталном државношћу, Геншерова понуда је била таква да је није било мудро одбити. Берлински стручњак за међународно право Кристијан Томушат послат је у Загреб са преводиоцем да испита хрватски нацрт закона и, ако је потребно, да затражи измене и допуне. Као пример којем би требало тежити служио је модел Јужног Тирола. Пошто је закон неколико пута ревидиран, Томушат га је коначно похвалио у детаљном извештају Бону као "сасвим уравнотежен и поштен". Четвртог децембра 1991. посланици у Загребу усвојили су уставни закон "О правима етничких и националних заједница или мањина у Републици Хрватској", који им је представљен као нешто што нема алтернативу.

Немачко истрчавање

Три дана раније, амбасадор Ајф, који је још тражио аргументе да некако одржи Југославију на окупу, послао је у Бон телекс упозорења: "Чини се да барем део хрватског руководства повезује међународно признање с очекивањем међународне војне помоћи, коју‚ између осталих, отворено тражи Рајсмилер у ’Франкфуртер алгемајне цајтунгу’. С наше тачке гледишта, у разговорима о будућим односима то би требало разјаснити". Јохан Георг Рајсмилер, тада један од издавача "Франкфуртер алгемајне цајтунга", био је омиљени Ајфов противник, на којег се амбасадор критички осврнуо у бројним извештајима Министарству. Рајсмилер, који је ту земљу познавао још из времена док је био дописник у Београду, препознао је пре многих других да је "Југославија" само кулиса.

То је противречило Ајфовом погледу на ситуацију, који је желео да остане амбасадор за читаву Југославију. Не помињући Рајсмилера, амбасадор се већ 9. септембра пожалио у телексу класификованом као "citissime" (хитно): "Једнострано извештавање знатно нам отежава позитиван политички утицај на унутарјугословенски сукоб. Амбасада саветује да се то питање на одговарајући начин тематизује наспрам тамо познатих немачких медија".

То није променило ток догађаја, поготово пошто је у новембру "Југословенска народна армија" Вуковар бомбардовањем сравнила са земљом. У ноћи 17. децембра 1991. дванаест држава Европске заједнице одлучило је да 15. јануара 1992. године заједнички призна Словенију и Хрватску. Тада је заиста дошло до једног немачког истрчавања, када је Немачка, по налогу Хелмута Кола, одлуку о признавању објавила већ 23. децембра.

То је разљутило многе у Министарству спољних послова, укључујући и шефа одељења Михаела Либала. Двадесет година касније написао је у писму уреднику "Франкфуртер алгемајне цајтунга": "Објављивање наше одлуке три недеље раније, која је уз то била пропраћена непримереним тријумфом, показала се као велика психолошка грешка. Немачка је превидела да је тиме дала додатне аргументе критичарима и клеветницима немачке политике". На сам сукоб у Југославији те три седмице нису, међутим, имала никаквог утицаја.

Југославија нема будућност

Подразумева се да архив немачког Министарства спољних послова не може бити једини кључ за разумевање немачке улоге у распаду Југославије. Оставштина Хелмута Кола, архиве политичких фондација, Ке Дорсе, Форин офис или Министарство спољних послова Србије могли би да пруже додатне информације. То рецимо сугерише један извештај Волфганга Ишингера од 14. маја 1991.

Ишингер, тадашњи немачки амбасадор у Паризу, известио је о разговору са Митерановим саветником Пјером Морелом, који је замерио да "у деловима немачке штампе постоје симпатије за напоре Хрвата и Словенаца", исто као што су и у Бечу на делу снаге "којима недостаје потребна уздржаност". Париз се очигледно боји прејаког немачког утицаја на југоистоку, известио је амбасадор Ишингер.

Међутим, као што се и очекивало, после процене више од 2.500 страница досијеа, у архиви немачког Министарства спољних послова нема никаквих назнака у прилог тврђењу да је Немачка 1991. спроводила систематску политику уништавања Југославије, настављајући тиме неку ранију немачку великодржавну политику. Чињенице говоре другачије: у Бону је 1991, тек после вишемесечног оклевања, превладало уверење да Југославија нема будућности - исто као ни Совјетски Савез, који се већ распадао.

Дојче веле